Наташа Милошевић

Од децембра 2019. године пандемија COVID-19 је значајно променила социјалне и економске околности у свим државама света, те су након светске економске и мигрантске кризе националне државе поново суочене са изазовом прилагођавања социјалних политика. Са друге стране, постмодернистичке идеје, и из њих произашли нови социјални ризици у протеклих неколико деценија, увелико су ослабиле позицију националних држава као главних носилаца социјалне политике и условиле сужавање њених програма на оне који омогућавају ефикасно укључивање у тржиште рада. Засновано на идеационом и институционалном приступу, у овом раду се анализира управљање кризом путем институционалног прилагођавања социјалне политике: прилагођавања спровођења успостављених права и услуга у временима кризе и креирања нових мера политичке интервенције у области социјалне политике које представљају директан одговор на кризу. У контексту пандемије COVID-19 и у националним оквирима Републике Србије, разматра се постављено истраживачко питање: у којим областима социјалне политике, на који начин и са којим циљевима је јавни сектор организовано пружио институционални одговор на кризом нарушено социјално благостање током 2020. године? Резултати анализе показују да су политичке интервенције одговора на кризу биле доминантно фокусиране на област економске политике, уз субвенционисање зарада као интервенцију на тржишту рада у области социјалне политике. Таргетиране мере подршке рањивим друштвеним групама су изостале, док је превладао универзалистички приступ подршци целокупној популацији у околностима кризом нарушеног социјалног благостања током пандемије COVID-19.

Емиграција високообразованих је глобалан феномен, видљив кроз трансконтиненталну миграцију из неразвијених у развијена подручја. Државе Западног Балкана, рангиране су као високо емиграциона подручја, посебно у односу на квалификовану радну снагу. Како би се умањиле социо-економске последице емиграције, држава је последњих година изградила нормативни и институционални оквир за управљање овим комплексним процесом. Међутим, низ социо-економских и политичких фактора, представљају изазов у имплементирању мера и ограничавају домете за постизање “win-win” ефекта у односу на категорију високообразованих потенцијалних емиграната. Рад се заснив на примени SWOT анализе и реализацији три фокус групе са студентима основних и постдипломских студија, као и са високообразованим лицима у радном односу. У раду фокус група учествовало је укупно 15 учесника, узраста од 20 до 40 година. Такође, у анализи су коришћени резултати квантитативних истраживања, релевантне домаће и стране научне и стручне литературе. Резултати истраживања упућују на закључак да, упркос постојећим напорима, још увек није успостављен дубински приступ у управљању спољним миграцијама високообразованих у Србији. Лимитиран приступ огледа се у неразвијеним механизмима праћења овог аспекта миграција, као и кроз предоминантно истицање економских мотива као потисних фактора. Тако се искључује низ других психолошких и социјалних мотива повезаних са потребом за самореализацијом индивидуе и животом у инклузивној политичкој заједници.

Предмет анализе у овом раду је положај држављана трећих земаља на европским тржиштима рада. Циљ је утврђивање постојања и одлика неједнакости у приступу, радном ангажману и исходима на тржишту рада за држављане трећих земаља у европским државама, као и начина креирања ових неједнакости. Теоријски оквир анализе представља концепт социјалног искључивања и са њиме повезан концепт ограниченог грађанства којим се настоји образложити искључивање присилних миграната из приступа тржишту рада. Методолошки приступ се заснива на анализи садржаја легислативних, политичких и статистичких докумената. Резултати анализе указују на то да национално формулисане политике приступа тржиштима рада за мигранте имају за исход вишу стопу незапослености миграната у односу у домицилно становништво, непризнавање њихових квалификација и са тиме повезано ангажовање у нискоквалификованим и слабо плаћеним пословима за ову популацију на тржишту рада.