Др Нада Радушки, заменик председника Научног већа

Етнодемографска и етностатистичка проучавања становништва Србије према националној припадности заснивају се на пописима као најважнијим, званичним изворима података, који се одржавају сваких десет година и пружају информације о демографском кретању, броју и карактеристикама свих етничких заједница у Србији, али и базу података за доношење неопходних мера популационе, социјалне, економске, мањинске и других државних политика, значајних за стабилан, равномеран и просперитетан развитак земље. У раду је истакнуто деловање различитих фактора на национално декларисање, као и флотантност овог обележја које је, иначе, фигурирало у свим пописима, а чија субјективност је утицала на велике осцилације у бројности појединих етничких заједница, као и на поузданост и могућност компарације пописних резултата. На промене у популационој динамици свих, а посебно неких националности битан утицај имала је и промењена пописна методологија, критеријуми, класификације и дефиниције, првенствено као резултат политичких одлука и друштвених околности. У раду се анализира национални састав становништва Србије (без Косова и Метохије) према подацима последњег пописа из 2022. године, као и значајне демографске промене које су се десиле у периоду између два пописа (2011-2022), уз сагледавање сличности и разлика између региона Србије. У фокусу истраживања су најважнији фактори који су утицали на промену етничке структуре, као што су разлике у стопама природног прираштаја и миграционог салда према националности, али и етничка алтернација под утицајем бројних недемографских, и то политичких, социјалних, религијских, психолошких и других чинилаца. Различита популациона динамика етничких заједница детерминисала је правац и интензитет промена националног састава становништва, као и процес етничке хомогенизације или дисперзивности појединих националности, што је свеукупно креирало и мењало етничку слику Србије.      

У раду је анализиран етнодемографски, идентитетски и политички развој буњевачке националне мањине у Србији. Представљене су бројне теорије етнолога, историчара, лингвиста и социолога религије о пореклу, језику и вери Буњеваца, као и етнополитички развој Буњеваца, кроз историју до данас, конфронтирањем различитих ставова и одговора на питање: да ли су Буњевци више Срби, Хрвати или посебна национална заједница? Истакнут је значај националне самоидентификације, односно слободног декларисања Буњеваца о сопственом националном идентитету и утицај промена приликом пописног изјашњавања услед субјективих и објективних фактора на њихов популациони развитак. Временски посматрано, политички развој буњевачке националне мањине у Србији одликују бурне промене, од негирања до признања њихове националне и културне посебности, борба да се не асимилију ни у хрватску ни у српску нацију, што је постало одлика њиховог идентитета и ову етничку заједницу очувало до данашњих дана. У методолошком смислу, примењен је компаративно–аналитички метод уз емпиријско–теоријска разматрања релевантне научне и стручне литературе.

У раду се на основу анализе пописно-статистичких података проучава развој, положај, социоекономске и етнодемографске карактеристике припадника бугарске националне мањине у Србији. Пратећи и компарирајући резултате сукцесивних државних пописа становништва, сагледани су депопулациони трендови у демографском развитку бугарске националности, чији се број смањио за преко три пута од Другог светског рата до данас, као резултат вишедеценијског опадања стопе фертилитета, старења становништва, миграција, етничке алтернације и других фактора. Поред бројности и просторног размештаја, у раду се истражује и староснa, образовнa и економскa структурa становништва, као важног индикатора положаја и социо-културне развијености бугарске националности. Од значаја је и анализа пописних резултата о матерњем језику као битном етнокултурном обележју за реализацију одређених мањинских права у различитим сферама друштвeног живота. Други део рада односи се на правни и политички положај припадника бугарске мањине кроз призму српско-бугарских односа, имајући у виду утицај регулисања статуса и поштовања мањинских права на регионалну сарадњу и билатералне договоре Србије и Бугарске. Истовремено, то је и важан услов за европске интеграције и приступање Србије ЕУ, што имплицира да унапређење положаја националних мањина и добри односи са суседима, посебно онима чији припадници као националне мањине живе у Србији, представља приоритет спољне политике Србије. Истраживања спроведена током последње деценије указују да су степен и облици загарантованих људских и мањинских права бугарске националне мањине у Србији добро постављени, уз могуће додатно побољшање механизама за њихово остваривање.

У раду се анализирају резултати емпиријских истраживања положаја ромске популације у Србији, с посебним освртом на предности и недостатке података официјелних пописа становништва насупрот анкетним испитивањима о особеностима, проблемима и положају припадника ромске националне мањине. Компарација пописних и анкетних резултата о броју, образовној и старосној структури, просторној дистрибуцији, условима становања, здравственој и социјалној заштити, показује да су разлике у подацима често врло велике, што упућује на неопходност коришћења различитих извора у циљу добијања праве слике, квантитативних и квалитативних информација о животу, социо-демографским и културним одликама Рома. Други део рада анализира резултате анкете спроведене крајем 2019. године у Србији на хиљаду испитаника о томе како грађани Србије неромске националности перцепирају положај Рома, затим шта мисле о односу већинске и ромске популације, о степену дискриминације и етничке дистанце која постоји према Ромима, као и о ефикасности мера које држава предузима у циљу побољшања услова у кључним областима живота Рома (образовање, запошљавање, становање, здравство и социјална заштита). Резултати тог анкетног истраживања су од великог значаја јер показују степен (не)информисаности већинске популације о положају Рома, препознавања неједнакости, дискриминације и маргинализације те заједнице, што је између осталог, важна претпоставка доношења и имплементације успешних државних мера на плану дугорочног и одрживог побољшања услова живота, друштвеног статуса и интеграције Рома.

На етничкој карти Србије влашка етничка заједница заузима посебно место, специфична по многим својим карактеристикама - порекло, језик, традиција, обичаји, демографски развој и др.). У раду се проучава етногенеза Влаха, кроз призму сложених историјских, миграционих, етногенетских, интеграционих и асимилационих процеса, сагледавањем различитих теорија, ставова и мишљења, често дијаметрално супротних, што имплицира на закључак да ова тема још увек није у довољној мери истражена и да захтева мултидисциплинарни приступ. Анализа популационог развитка Влаха, базирана на пописним подацима (19482011), показује велике варијације у њиховој бројности као резултат честе промене националне припадности, док су код декларисања о матерњем језику стабилнији изјашњавајући се за свој етнос. Иако је у одређеној мери присутна алтерофонија, влашки језик се одржао до данас, што је од велике важности за очување њиховог националног и лингвистичког идентитета, док је уједно познавање званичног језика неопходно за пуну интеграцију у друштвени, културни и политички живот Србије.

У раду се анализира значај регионалне сарадње и добросуседских односа Србије и Мађарске кроз призму положаја и права националних мањина, што је и један од приоритета спољне политике Србије на путу евроинтеграција, али и претпоставка стабилности и безбедности читавог региона. У првом делу рада сагледава се популациона динамика, положај и поштовање права мађарске националне мањине у контексту мултикултуралности и интегративне мањинске политике Србије, која подразумева укључење припадника националних мањина у све сегменте друштва уз очување њихових етничких, верских, језичких и културних особености. Истовремено, проучава се статус и права српске мањине у Мађарској, историјски и демографски развитак, социо-културне карактеристике, политичка партиципација, као и могућност очувања српског националног идентитета. Други део рада посвећен је анализи билатералног споразума између Србије и Мађарске у области мањинског питања који, иако нема обавезујући карактер, представља важан међународно-правни оквир за остварење и заштиту права националних мањина. Истакнута је важност регулисања положаја и права мањина у циљу унапређења интеретничких и међудржавних односа, политичке стабилности и економског просперитета целог региона.

Роми су од свих националних мањина у Србији у најнеповољнијем положају по свим социјалним, демографским, економским, културним и другим показатељима. Мада је у претходној деценији одређеним мерама, политикама и стратегијама доста урађено на унапређењу положаја Рома, они су на најнижој лествици друштвене хијерархије, суочени са бројним негативним стереотипима и предрасудама, великом етничком дистанцом, необразованошћу, незапосленошћу и сиромаштвом. Образовање, као једно од најактуелнијих питања, кључ је за социјалну промоцију Рома, за излазак из зачараног круга сиромаштва и побољшање њиховог материјалног и социокултурног положаја. У раду се на основу званичних података пописа становништва сагледава образовна структура Рома и огроман јаз који постоји у односу на општу популацију, као и међународни и национални правни оквир у области образовања припадника ромске националне мањине. Посебно се разматра Стратегија за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2016. до 2025.године, а у оквиру ње образовање као једна од пет области кључних за унапређење економског положаја, социјалну мобилност и пуну интегрисаност Рома у све сфере друштвеног живота.

Рад се бави питањем очувања језичког идентитета припадника етничких заједница у контексту мултиетничности становништва Србије, са циљем да укаже на значај службене употребе језика и писма као једног од кључних мањинских права, али и на значај вишејезичности у циљу успешног и одрживог концепта мултикултурализма. На сложен етнолингвистички мозаик Србије указују и емпиријска истраживања и појава већег или мањег непоклапања националне и језичке припадности присутнa код готово свих етничких заједница услед демографских, социо-културних и политичких разлога. Језички плурализам, као позитивна одлика модерних мултиетничких држава, захтева правно-политичке механизме заштите матерњег језика у циљу успешне интеграције националних мањина у друштво. У раду се проучавају и најважнији међународни механизми очувања, унапређења и службене употребе мањинских језика, као и национална регулатива Србије којом је уређено остваривање индивидуалних и колективних права националних мањина у складу са европским правним тековинама.

Роми представљају једну од већих етничких заједница у Србији, као и у другим државама централне и југоисточне Европе, где је вишегодишња маргинализација, сегрегација и дискриминација условила њихов изузетно тежак положај. Роми се по свим социо-демографским показатељима (образовање, запосленост, друштвени углед, животни стандард, и сл.) налазе на најнижој друштвеној лествици. Изразито лоша образовна структура Рома један је од најважнијих узрока њихове неинтегрисаности у друштво, а утиче на одржавање и продубљивање социо-економског и културног јаза између ромског и осталог становништва. У раду се, на основу података пописа 2002. године, анализирају узроци и последице високог нивоа неписмености, изразито лоша квалификациона структура, као и проблем укључивања ромске деце у образовни систем Србије, што представља једно од најактуелнијих питања, посебно са становишта друштвене интеграције, социјалне покретљивости, побољшања социо-еко­номског положаја и националне еманципације Рома.

У раду се анализира појам мултикулурализма, националног и језичког идентитета, kao и њихова међусобна повезаност и зависност. Посебна пажња посвећена је значају језика као „највидљивијег“ етничког обележја, неодвојивом елементу и кључној компоненти националног идентитета. На основу пописа становништва Србије, хронолошки посматрано, може се видети његова улога као објективног показатеља у истраживању етничке структуре становништва, промене условљене првенствено политичким факторима, као и његов значај у дефинисању нација и националног питања. Анализа становништва Србије, као мултиетничке и мултијезичке државе, према матерњем језику и националној припадности, показује у којој мери ове две одреднице коинцидирају, као и код којих етничких заједница и у ком степену је највише присутна алтерфонија, односно неподударање језика и националности, што je углавном карактеристично за бројчано мање и просторно дисперзивне етничке заједнице.

На основу анализе етноконфесионалне структуре Србије (без КиМ) по попису из 2011. године, може се видети да национална припадност становништва и вероисповест у високом проценту коинцидирају, осим код ромске заједнице која се најмање идентификује са својом религијом. Наиме, код Рома изјашњавање о верској припадности условљено је њиховим социо-културним особеностима, али и утицајем друштвених околности тако да су код њих заступљене готово све вероисповести и сви модалитетирелигијског изјашњавања (православна католичка, ислам, протестанска, и др.). За Роме су карактеристичне честе промене у погледу верског декларисања (као и у погледу националне припадности) што је резултат етничке мимикрије, јер се Роми приликом пописа најчешће декларишу као припадници већинске или неке друге националности на подручју где живе. У раду су анализиране и релевантне промене које су се десиле у верској структури Рома између два пописа (2002-2011), као и битне разлике које постоје у погледу њиховог верског изјашњавања посматрано по статистичким регионима Србије (без КиМ). Због неповољног друштвеног статуса и материјалне угрожености, економске, културне и политичке маргинализованости, Роми нису довољно захваћени социјалном мобилношћу која би позитивно деловала на њихов положај и развијање свести о сопственом националном и религијском идентитету.

Роми су само по бројности релевантна национална мањина у Србији, док су у свим областима друштвеног живота вишеструко маргинализовани. Представљају етничку заједницу која се по свим обележјима налази у најнеповољнијем положају, нису довољно интегрисани у друштво и укључени у социо-културне и економскополитичке процесе. Као такви, чине праву парадигму социјалне искључености и озбиљан изазов са социјалну политику Србије на путу ка европским интеграцијама, али и ка сопственој еманципацији и укључености у праведније и хуманије друштво. У овом раду је најпре дат приказ основних демографских показатеља (бројност и просторни размештај Рома) који чине значајне факторе за реализацију елементарних људских и мањинских права, али и за разумевање њиховог положаја и начина живота у циљу спровођења одговарајућих мера социјалне политике. Истакнут је, такође, значај социјалне политике Србије у циљу инклузије ромске заједнице у светлу политике и ставова Европске уније, али и потребе јасно дефинисаног концепта „социјалне искључености/ укључености“ садржаног у научној и стручној литератури, у међународним и националним документима, а све у циљу његове пуне ефикасности и усмерености ка бољој друштвеној инклузији ромске националне мањине у Србији.

Положај и заштита мањина представљају једно од кључних политичких питања будући да националне мањине могу бити како фактор унапређења међусуседских односа, тако и стални “камен спотицања”. Положај и заштита мањина су један од показатеља ефикасности политике мултикултуралности, степена демократизације и политичке стабилности сваке државе. Етнички конфликти и мањински проблеми нашли су плодно тло на подручју Балкану, али нису непознати ни у развијеним демократским државама. Пози­тивна искуства неких од тих земаља могу представљати путоказ ка решавању мањинских проблема у другим државама. Из тог разлога посебну пажњу посветићемо анализи већинско-мањинских односа у Италији која је положај немачке националне мањине и заштиту мањинских права у области Јужног Тирола решила на ефикасан и успешан начин.

Једно од основних обележја Војводине јесте мултикултурализам, односно висок степен заједничке настањености различитих етничких заједница на истом подручју. Поред већинске нације, ту живе бројне националне мањине изразито диференциране у погледу демографског развитка, социо-економских, историјских и културно-цивилизацијских карактеристика, националне еманципације и политичког организовања. У раду се анализира популациона динамика, етнодемографске промене, као и просторни размештај мањина које одликује просторна дисперзивност или етничка компактност, односно изражен процес етничке хомогенизације условљен многобројним факторима. Добри међуетнички односи, поштовање права мањина, интеграција и лојалност мањина држави у којој живе, неопходни су за равномеран демографски и стабилан економско-политички развој овог подручја.

Крај XX века може се означити као “време национализма”, с обзиром на оживљавање етницитета и праву “експлозију“ националних идентитета код многих етничких заједница. У том периоду, који одликују корените друштвено-политичке и социо-економске промене и јачање национализма у великом броју држава централно-источне Европе и Балкана, у Србији је дошло до ”буђења” националне свести код већинског народа, као и код многих припадника националних мањина. То је имало за резултат промену националне припадности приликом декларисања, што се посебно рефлектовало на етностатистичке и демографске податке, односно на популациону динамику тих националности, а самим тим и на промену етничке структуре становништва Србије у посматраном периоду. У раду ће се, на основу пописних резултата показати како је код неких националности (нпр. Роми и Власи) који су се раније у значајној мери изјашњавали за неку другу нацију, дошло до афирмације националног идентитета, односно етничке еманципације и израженог национално-конфесионалног ревивализма, као кључног фактора њиховог демографског развоја.

У проучавању права и положаја националних мањина веома је важан мултидисциплинаран приступ, па с тим у вези демографска истраживања имају посебну улогу и значај. У раду је анализиран популациони развитак и положај Срба у државама насталим на простору бивше СФРЈ (Словенија, Хрватска, Македонија и Црна Гора) у којима су пре геополитичких промена и распада државе Срби представљали један од шест конститутивних народа, док данас чине националну мањину. Основни извор података у раду су званични пописи становништва имајући у виду да су бројност и етничка компактност основни демографски фактори који утичу на остварење права и слобода припадника сваке националне мањине. Мада је друштвени и правни положај српске мањине у постјугословенским државама одређен европским стандардима заштите права националних мањина, анализа указује на њихов мање или више неповољан положај на који, поред осталог, утиче и недовољно осмишљена политика земље матице.

У раду се анализира становништво Србије (без Косова и Метохије) према најновијем попису из 2011. године, са посебним освртом на квантитативне и квалитативне етнодемографске проме­не које су се десиле у последњем међупописном раздобљу (2002-­2011). Дат је преглед националне структуре Републике Србије по територијалним целинама (Србија-север и Србија-југ), регионима (Београдски регион, регион Војводине, регион Шумадије и Запад­не Србије и регион Јужне и Источне Србије), а у оквиру њих по областима и општинама. Истакнут је значај фактора који детерминишу и мењају етничку слику појединих подручја, као што су етнички диференциран природни прираштај, разлике у миграционом салду по националности и промене приликом изјашњавања о националној припадности. Такође, анализа просторног размештаја становништва Србије је показала изражен процес етничке хомогенизације карактеристичан за припаднике појединих етничких заједница. Етностатистички подаци последњег пописа становни­штва несумњиво су од велике важности јер указују на правац и интензитет промена у етничкој структури Србије што је резултат различите популационе динамике националности, политичких, социо-економских, културних и других чинилаца.

У раду се анализира национални састав становништва Србије према попису из 2011. године, са посебним освртом на националне мањине, као и квантитативне и квалитативне етнодемографске промене које су се десиле у последњем међупописном периоду. Анализа просторног размештаја ста­новништва, као значајног аспекта демографског развитка, показује изражену концентрацију бројчано релевантних националних мањина у пограничним деловима земље и етничку превагу у појединим општинама, na питање њиховог стату­са и територијално-политичког организовања дaje посебну тежину и значај мањинском питању. Указано је на законску регулативу положаја и заштите права националних мањина, као и на важност мањинске политике за успешну интеграцију припадника свих мањина у друштво уз очување њиховог националног и културног идентитета.

У чланку се разматра порекло и миграције Рома из прапостојбине, које трају све до данашњих дана, што је имало утицаја на њихов положај, етнокултурне карактеристике и формирање специфичног националног идентитета. Анализа је на основу бројних научних извора обухватила време досељавања и порекло Рома на подручју Балканa и Србије и показала да Роми представљају етничку заједницу која се по свим обележјима налази у најнеповољнијем положају јер нису довољно интегрисани у друштво и укључени у социо-културне и економско-политичке процесе. Због неповољног друштвеног статуса и материјалне угрожености, културне и политичке маргинализованости, Роми нису захваћени социјалном мобилношћу која би позитивно деловала на развијање свести о сопственом националном  идентитету, који је специфичан и у сталним променама. Бројни проблеми ромске националне мањине (структурно сиромаштво, неписменост, незапосленост, услови становања и др.) не могу се на прави начин решити без мултидисциплинарног приступа и доброг познавања етнологије, лингвистике, демографије, социологије, историје и других сродних научних дисциплина. Закључује се да истраживање порекла Рома има велики научни и друштвени значај, а у настојању да остваре своја људска и мањинска права, Роми се све више боре и за очување и унапређење свог националног идентитета.

Рад се бави проучавањем демографског развитка, положаја и права Срба у Словенији који су, пре распада СФРЈ и геополитичких промена, представљали један од шест конститутивних народа, док данас чине тзв. нову националну мањину. Основни извор података су званични пописи становништва имајући у виду да су бројност и етничка компактност основни демографски фактори који детерминишу реализацију права и слобода сваке мањине. Такође, рад представља истраживање социо-демографских карактеристика, националног, културног и језичког идентитета Срба, као и начине његовог очувања. Мада је друштвени и правни положај српске мањине одређен европским стандардима, анализа указује на њихов недефинисан положај  будући да још увек немају признат статус националне мањине, док су у пракси суочени са већом или мањом асимилацијом. У циљу потпунијег остварења  мањинских права и побољшања положаја Срба велики значај има, поред уставних закона и ратификовања међународних докумената и добро осмишљена политика и помоћ матичне државе.

Миграције становништва на простору Србије саставни су део њене прошлости и садашњости условљене историјским, економским, политичким и бројним другим чиниоцима. У раду се најпре истражују миграције као сложен феномен, затим на основу пописних података промене у кретању мигрантског и аутохтоног становништва, мигрантска популација према врсти миграција, као и њихов утицај на обим, просторну дистрибуцију и основне демографске структуре. Унутрашње миграције и њихов утицај на популациони развитак Србије у другој половини 20. века биле су значајне, подстакнуте убрзаним друштвено-економским развојем и урбанизацијом земље, проузрокујући сасвим нову просторну дистрибуцију становништва. У том периоду најчешће преовлађују миграције село-град, као и пресељавања између градских насеља, али и миграције ка насељима или општинама која су се привредно брже развијале. На тај начин миграције су с једне стране довеле до знатне концентрације становништва Србије на малом простору, а с друге стране до насељске дезинтеграције и пражњења руралних подручја.

Роми су увек и свуда, у свим историјским периодима, у целом свету и код нас најугроженија и социјално искључена мањинска заједница према којој је изражен највећи степен дискриминације и етничке дистанце. Ромску националну мањину карактерише просторна гетоизираност, лоши стамбени услови, социјална сегрегација, екстремно сиромаштво, као и изразито високе стопе неписмености и незапослености. Циљ овог рада је да покаже какву и колику заштиту ромских индивидуалних и мањинских права пружају међународноправна документа у оквиру ОУН, Савета Европе, ОЕБС-а и Европске уније. Мада је нормативна регулатива на релативно високом нивоу, остаје проблем њене ефикасније и доследније имплементације у пракси, као и питање у којој мери државе поштују обавезе које су прихватиле.

Положај националних мањина представља једно од кључних политичких питања будући да мањине могу бити фактор како унапређења међудржавних односа, тако и стални „камен спотицања“. Регулисање и заштита права мањина су добар показатељ ефикасности мањинске политике, функционисања политичких институција, степена демократизације, мултикултуралности, безбедности и стабилности сваке државе. У оквиру савремених геополитичких односа, питање мањина није више дискреционо право неке државе, већ је све присутније посредно или непосредно међународно регулисање заштите права мањина. У овом раду су најпре истакнуте недоумице и проблеми у вези термина и дефиниције националних мањина, као и непостојање универзалних правила и стандарда којима би био регулисан њихов статус. Затим, на основу познавања и анализе докумената, конвенција и декларација Уједињених нација, ОЕБС-а и Савета Европе може се видети комплексност и значај ове проблематике, односно како су и на који начин регулисана универзална људска права и слободе, као и положај и заштита националних мањина у међународно-правним актима тих организација.