Nada G. Novaković

Tranzicija srpskog društva od real-socijalističkog sistema ka kapitalizmu traje tri decenije. Veliki broj istraživača ove pojave razlikuju dva potperioda. Prvi je od 1990. do 2000. godine, a drugi traje do danas. Sam pojam „tranzicija“ je višeznačan i višeslojan i još nema opšte sociološke teorije tranzicije. Izučavali su je ekonomisti, sociolozi, demografi, istoričari, politikolozi i drugi, U ovom radu koriste se rezultati njihovih istraživanja i druga relevantna statistička i iskustvena građa. Sociološki pristup društvenim promenama i procesima dezintegracije radničke klase polazi od pretpostavke da su one sistemski, strukturno tj. klasno determinisane. To se nastoji dokazati analizom karakteristika društva u tranziciji i najvažnijim pravcima raslojavanja radničke klase. Na kraju se zaključuje da su primenjeni model razvoja i reformi doveli do stvaranja društva na periferiji Evrope i kapitalističke privrede (Immnuel Wollerstein). Autor polazi od pretpostavke da su za to najvažniji procesi privatizacije, kojima se menjala osnova društvene strukture. Posledice su: rast nejednakosti, siromaštva, nezaposlenosti i stvaranje razmrvljene radničke klase, konfuzne empirijske klasne svesti i bez autentičnih sindikalnih i partijskih organizacija. U radu se uz metod analize i sinteze koristi i komparativni metod, što omogućava poređenje navedenih pojava u dužem periodu.

U radu se razmatra odnos između globalizacije, desuverenizacije i promena na tržištu radne snage. U prvom delu ukazano je na protivrečnosti globalizacije i njene posledice. Istaknute su, u kratkim crtama, promene u radnom zakonodavstvu i stvarnom položaju radne snage u zemljama kapitalističkog centra i periferije. Drugi deo se odnosi na slabljenje moći nacionalne države i socijalno raslojavanje radničke klase i srednjih slojeva. Tu su analize o ulozi sindikata, radnog zakonodavstva i nad/nacionalnih institucija u stvaranju „fleksibilnog“ tržišta rada. Naglašeno je da vladajuće klase i elite u tranziciji (tj. Srbiji) deluju u interesu globalizovanog krupnog i stranog kapitala. Najvažnije odluke su protiv interesa radničke klase (model tranzicije i privatizacije npr.), koja nije našla adekvatan model da zaštiti svoje klasne interese. U trećem delu, sociološki se analiziraju odnosi kapitalističke i radničke klase u današnjoj Srbiji. Navode se osnovni podaci o prirodi i strukturi „kompradorske buržoazije“ i desuverenizaciji nacionalne države u obla­sti radnog i socijalnog zakonodavstva. Zaključuje se da je nacionalna država u velikoj meri uključena u globalizaciju. Moćne države kapitalističkog centra nameću joj intere­se, produbljuju siromaštvo, nejednakosti, sukobe i uništavaju resurse.

U ovom članku autor istražuje položaj žena na tržištu rada u Srbiji. Posebna pažnja je usmerena na položaj žena u zaposlenosti i nezaposlenosti, i položaju žena na tržištu rada u nekim drugim društvima u tranziciji. Iako je uopšte bilo mnogo pozitivnih promena u položaju žena na tržištu rada dugoročno posmatrano, posebno u pred-tranzicionom periodu, mnogi pokazatelji ukazuju da je polo­žaj žena još lošiji u odnosu na muškarce: udeo že­na u ekonomskoj aktivnosti i zaposlenosti je manji, stopa nezaposlenosti žena je veća, žene prosečno duže čekaju zaposlenje, koncentracija žena u tipič­no ženskim profesijama je još veoma visoka. Glavna teza je dokazana: žene u društvu u tranziciji su marginalizovane i fragmentirane. One još moraju da usklađuju porodične obaveze sa radnim obavezama. Novo radno zakonodavstvo i promene u zdravstvenom, penzionom sistemu i socijalnoj sigurnosti vode ka nestandardnom zapošljavanju žena i nižim zaradama.

U ovom radu autor sociološki opisuje i objašnjava odnos političkih i sindikalnih elita na kraju procesa tranzicije Srbije. Posebno se ukazuje na najvažnije faktore koji su doprineli zbližavanju interesa ovih elita početkom 2012. godine, tj. pred parlamentarne i druge izbore. Prvi deo članka posvećen je (ne)modernizacijskim potencijalima političke elite i njenom odnosu prema manuelnim radnicima. Opisuju se pojmovi tranzicije, privatizacije, nastajanja društva kapitalističke periferije. Većina sindikalnih centrala je prihva­tila neoliberalni koncept razvoja i privatizacije. Na taj način su marginalizovale i sebe i članstvo koje predstavljaju. Najveći dobitnici tranzicije su političke i ekonomske elite. One su srž nove kapi­talističke klase Srbije. Manuelni radnici i delovi srednjih slojeva su najveći gubitnici tranzicije. U drugom delu rada istražuju se strategije delovanja sindikata u vremenu svetske ekonomske krize, po­sebno u Srbiji. Istaknute su sledeće pojave: razjedinjeni i sukobljeni sindikati, bliskost sindikalnih lidera sa političkim strankama i poslodavcima, nepostojanje strategije sindikata u novim uslovima, sukobi u sindikatima, nesolidarnost, gubitak ugle da, članstva i društvene moći. Ovo je praćeno masov nim gubitkom posla, siromaštvom, socijalnim nejednakostima, sukobima i siromaštvom većine radnika i ostalih građana. U zaključku rada autor je naglasio da je u Srbiji na­stalo društvo kapitalističke periferije, bez autentičnih sindikata i jakom uticaju političkih stranaka na njih. Za to krivicu snose aktuelne političke i sindikalne elite.

Rad se bavi globalnom krizom, radničkim štrajkovima i protestima građana u svetu u periodu 2010-2014. godina, tj. tokom širenja i produbljivanja krize. Na početku je kratak osvrt na različita shvatanja suštine, dimenzija, aktera i najvažnijih posledica krize. Ukazuje se na višedimenzionalnost svetske krize i potrebu da se ona interdisciplinarno istražuje. Centralni deo teksta predstavlja sociološka analiza reformi radnog zakonodavstva, tržišta rada, penzionog sistema i socijalne politike. Za svaku od tih oblasti navode se najvažniji rezultati istraživanja uzroka, dinamike, učesnika i posledica radničkih štrajkova i građanskih protesta. Polazna teza je da neoliberalni model globalizacije najviše štiti interese krupnog svetskog kapitala. Oni su glavni uzroci svetske krize, a srednji i donji slojevi i klase najviše trpe njene posledice. To se dokazuje analizom štrajkova i protesta građana, odnosom poslodavaca, države i javnosti prema njima. Na kraju, autor zaključuje da su štrajkovi i protesti građana manje efikasni na kraju nego što su bili na početku posmatranog perioda.