Младен Бајагић

Обавештајна активност као друштвени и политички феномен представља један од кључних информационих канала којима се носиоци политичке власти информишу о приликама и променама у спољном окружењу, које су од значаја за националну безбедност и националне интересе. Као битан елемент информационе, односно, меке моћи сваке државе, обавештајна активност своју институционализацију доживљава кроз деловање савремених обавештајних службы као специјализованих установа извршне власти. С друге стране, обавештајна активност има јасно дефинисану улогу у процесу доношења (спољно)политичких одлука, јер носиоцима политичке власти обезбеђује реле­вантна и правовремена завршна обавештајна знања као основ за даљи тог процеса одлучивања. Посебан значај у процесу обавештајног истраживања, одно­сно обавештајном циклусу, има анализирање, продукција и интерпретација тих сазнања, као и правилно дефинисање информационих/обавештајних потреба и захтева од стране носилаца политичке власти. У овим тачкама се и прелама сва осетљивост сложених односа између обавештајне активности и поли­тичке власти.

In this work an effort has been made to obtain a com­prehensive review and analyze different conceptual des­ignations of the intelligence activities resulting from both individual and theoretical research efforts as well as many institutional definitions regarding this phenomenon. Fur­thermore, there are special research approaches in com­prehension of the intelligence activities phenomenon and its conceptual designation, systematically presented in this study. At the same time importance and significant role of the paper’s main issue (intelligence activities) was born in mind, related to preserving and promoting national se­curity as a part of foreign policy creating and realization process. Finally, this subject has to do with defining the national interests. Based on these theoretical assumptions, taking into account the general concept of scientific theory and theory in the social sciences, this piece of work realiz­es the phenomenon of intelligence activities in a historical context and furthermore it attempts to outline and justify building and conceptual elements which are foundation of the very theory of intelligence activities as a specific and special scientific approach to understanding the concept of intelligence within the framework of social and politi­cal, that is security phenomenon in the broadest sense.

Једна од основних функција сваке савремене државе јесте, између осталог, достизање, очување и унапређење националне безбедности, као и активно учешће у постојећим регионалним и међународним безбедносним аранжманима, имајући у виду актуелне глобализоване изазове и претње безбедности на почетку XXI века. Уз стални развој сложених организационих и функционалних безбедносних мера, радњи, активности и процедура, на врху пирамиде безбедносних послова је и реализација обавештајне активности, чија се основна функција огледа у правовременом, објективом, сталном и сврсисходном обавештавању државних органа о свим дешавањима у ближем и ширем окружењу државе (стању и приликама у другим државама) и актуелним и потенцијалним изазовима и претњама националној, али и регионалној и међународној безбедности. У том смислу се издвајају две кључне функције обавештајне активности у оквиру деловања постојећих субјеката система националне безбедности: обавештајно-информативна функција у циљу креирања и реализације спољне политике; и обавештајно-безбедносна и превентивна функција везана за извршавање традиционалних послова безбедности. У свим модерним државама ове функције обавештајне активности се међусобно преплићу, што се може неспорно утврдити анализом функционисања њихових система националне безбедности, односно обавештајно-безбедносних установа и других субјеката система националне безбедности (полиције, криминалистичко-обавештајних служби), који делују на темељу утврђених стратегија и закона националне безбедности, као и матичних закона и других правних прописа.

Талас унутардржавних сукоба који је погодио Блиски Исток и север Африке од 2011. године (познат и као „Арапско пролеће“) и наставак ратних сукоба у Ираку и Сирији, генерисали су ново поглавље у даљем јачању радикалног Ислама, екстремног вехабизма и тероризма у целом свету. Из Ал Каиде и других блискоисточних терористичких организација израстао је нови „демон“ међународног мира и безбедности - тзв. Исламска држава Ирака и Сирије (ISIS/ISIL), која је својом екстремном панисламском вехабистичком идеологијом и злочиначким деловањем превазишла све до сада познате радикалне екстремне верске покрете и терористичке организације, чак и саму Ал Каиду. Резултати деловања ISIS/ISIL су потпуно цепање територија Ирак и Сирије, а њени циљеви су и ширење на друге делове региона, али и Европу. Имајући у виду опасност коју ISIS/ISIL представља не само за Средњи и Блиски Исток, већ и за цео свет, тиме и Европу, Балкан и Републику Србију, у овом раду се покушава објаснити историјски развој овог покрета, корени и развој његове идеологије, платформа и стратегија политичког деловања, као његови и коначни циљеви.

Две деценије међународних напора да се Босна и Херцеговина сврста у модерне државе на европској политичкој, економској и безбедносној карти нису уродиле плодом, јер се овај део Балкана и даље може с правом назвати „буре барута“ за крхке и тешко одрживе мирне међунационалне и међуверске односе. Појава и јачање екстремних политизованих интерпретација Ислама, радикалног (пан)исламског фундаментализма, развој екстремних вехабијских заједница и терористичких структура у БиХ, указују да она постаје кључни извор и генератор глобалног верског тероризма који је најтежа претња регионалној и европској безбедности тренутно и у будућности. У овом раду се настоји дати историјски, политички и безбедносни приказ развоја исламског фундаментализма, екстремног вехабизма и тероризма на просторима БиХ, утемељеног на политичкој и безбедносној анализи корена тероризма на овом простору, који сежу не само у ратни период (1992-1995) у БиХ, већ и много пре, када су у БиХ дошли и почели активно деловати први припадници „Муслиманске браће“, Ал Каиде, муџахедински ветерани из Авганистана и осталих терористичких организација и мрежа.

Овај рад је покушај аутора да укажу на политичке последице дуготрајне примене насиља на Балкану од стране албанског сепаратистичко терористичког покрета према Србима. Такође, да се укаже на велике грешке западних сила које су у континуитету охрабривале Албанце на Балкану да примењују насиље. У другој половини XX века, оне су најдиректније подстицале националну препотентност Албанаца, охрабрујући их да спроводе албанотерор чија је идеологија албанизам а форма ултрадесни или фашисоидни тероризам и то најинтензивније у другој половини XX и на почетку XXI века када политичке последице тога насиља упозоравају и прете безбедности региона. Претња безбедности Балкана је на почетку XXI века још израженија, а насиље над Србијом од стране неких западних сила још интензивније. Од настанка Српске државе на Балкану Срби су се увек борили само за постојање и опстанак. Анализом историјских докумената о протеривању Срба са Косова и Метохије у последња три века (1690-2006) може се закључити да је из некадашње Старе Србије (данашње Косово и Метохија), насилно протерано око 1 150 000 Срба, да их је око 200 000 побијено и 150 - 200 000 арбанизовано, односно преведено у исламску веру. У средњем веку није постојало посебно име за ову покрајину, осим општег имена Србија. На почетку XXI века албански сепаратистичко терористички покрет представља велику претњу безбедности на Балкану, посебно након отимања уз помоћ њихових западних савезника 10887 квадратних километара територије Србије. Срби имају уставно и историјско право на Косову и Метохији, које је увек старије од етничког права, а и међународно право је на страни Србије, јер Повеља ОУН забрањује насил­но отимање делова суверених земаља. Бројност једне националне заједнице се не одређује њеним бројним стањем у оквиру једног дела државе, већ њеним бројним стањем у оквиру целе државе, па и на основу тог критеријума Албанци су национална мањина у Србији. Нигде у свету до сада национална мањина није имала право на своју државу. Једна национална заједница не може сама за себе одређивати да ли је народ или национална мањина. Политичке последице деловања албанског сепаратистичко терористичког покрета на Балкану на почетку XXI упозоравају ОУН и ЕУ, јер се дезинтеграциони процеси на Балкану по њиховом мишљењу још нису завршили, а познато је да свако мењање граница прате дуготрајни и исрпљујући ратови.

Као својеврсна доградња најширих либералних политичких схватања, неолиберализам и неолиберални институционализам су један од кључних теоријских приступа унутар науке о међународним односима и студија безбедности о разумевању међународне (безбедносне) стварности у другој половини XX века. Имајући у центру пажње анархичну структуру међународног система, неолиберали и неолиберални институционалисти, прихватајући и неке основне поставке неореализма, наглашавају значај међународних институција и режима у успостављању и одржавању сарадње између држава као рационалних актера, које кроз ту сарадњу пре свега теже остварити апсолутну добит, у односу на (нео)реалистичке ставове о преовладавајућем значају релативне добити за државе и њихове уско-себичне интересе. Оштра дебата између неолиберала и неорелиста (нео-нео дебата) обележила је теорију међународних односа и студије безбедности последњих деценија, али се ни данас не назире њен коначан исход. Тим пре, јер савремена међународна политичка и безбедносна стварност, на основу конкретних при­мера из међународне праксе доводи у питање готово све ставове неолибералних институционалиста, пре свега мотиве, услове, нор­ме, правила и процедуре успостављања и одржавања те сарадње и искрено понашање држава у тим аранжманима. Искуства говоре да су досадашњи успостављени облици сарадње између држава били и корисни и штетни за државе, јер их, између осталог, посебно одликују настојања моћних држава да умање националне безбедносне капацитете слабијих држава и често остваре хегемонистичке циљеве на њихову штету.

Крај двадесетог века, када су у питању односи на међународној сцени, значајним дијелом је протекао у знаку успона нових центара моћи, који су својим успоном покренули питање о оправданост тезе о униполарном пост-хладноратовском поретку. Као једнао о регионалних сила у успону, на међународној сцени се појавила насљедница Совјетског савеза – Руска федерација. Њен неочекиван економски успон, заснован прије свега на успону енергетског сектора, пропратила је и жеља за активнијом и одлучнијом улогом на међународној сцени. С тим у вези, циљ овог рада је да покуша да пружи одговор на питање које је обиљежило ову нову фазу у међународним односима: Да ли је Руска федерација сила у успону? Рад одговор на наведено питање пружа кроз анализу спољне политике Руске федерације од распада Совјетског савеза до догађаја који су условили сукобе на територији Украјине. Узимајући у обзир поменути сукоб, рад се бави међузависним односом спољне политике Руске федерације и структура које су познате као западне безбједносне структуре, односно Сјеверноатлантским савезом и Европском унијом. На основу увида у односе између поменутих актера, у раду се закључује да је заснивање западних безбједносних структура на пост-Вестфалским принципима и вриједностима које се препознатљиве као западне вриједности утицало у значајној мјери на циљеве и ток спољне политике Руске федерације како са краја двадесеток вијека тако и данас.

Концепт националног интереса временом је постао део свакодневног политичког, али и политиколошког речника. Данас тешко да можемо наићи на расправе о спољној политици и националној безбедности у којима концепт националног интереса не заузима централно место. Научна литература која анализира и користи овај концепт је једна од најобимнијих тематских области у међународним односима. Стога, интересовање за изучавање националног интереса још увек не јењава, о чему сведочи пораст научних радова који се баве овом темом. Без обзира на широку прихваћеност, дефиниција националног интереса није нешто око чега у академској и професионалној заједници постоји сагласност. У овом раду се анализира концепт националног интереса кроз развој теорије међународних односа и, унутар ње, различитих истраживачких праваца, а у средишту су теоријски основи концепта националног интереса и класификација тих интереса, као и питање да ли се национални интерес треба посматрати као средство политичке анализе или средство политичке акције.