Miroslav B. Mladenović

U radu se daje kritika principa unipolarnog svetskog poretka i hegemonije SAD. Na osnovu analize događaja u poslednjih 20 godina, istaknuta je neizbežnost krize zapadnocentričnog modela razvoja i izvesnost formiranja multipolarnog sveta u kome će Rusija biti jedan od značajnijih subjekata svetske politike. Snaga ovakvog zaključka proističe iz istorijske prakse razvoja međunarodnih odnosa u okviru koje je evidentan krah svakog dosadašnjeg pokušaja unifikacije i hegemonizacije međunarodnog poretka. Takođe, sama priroda čoveka kao bića pa, samim tim i njegovog sveta, neizbežno je pluralističkog karaktera. U okviru vekovne borbe za uspostavljanjem pravednijeg i humanijeg političkog poretka, iskristalisao se princip podele vlasti, odnosno sprečavanje vladavine iz jednog centra, bez obzira na njegove unutrašnje karakteristike i obeležja. Intenziviranje regionalne saradnje, između ostalog i na prostoru Evroazije, predstavlja značajan doprinos rušenju ideje i prakse hegemonizacije sveta.

Zaštita poslovanja korporacija je predmet istraživanja različitih naučnih disciplina, posebno od početka XXI veka, a usled rastućih bezbednosnih i drugih izazova i rizika. Globalna informaciona povezanost i zavisnost poslovanja od visokih tehnologija, rast terorističke pretnje i razvoj drugih oblika kriminaliteta kao i njihovo usmeravanje ka korporacijskim resursima, a naročito učestalost korporativnog i kriminaliteta belog okovratnika, te brojni izazovi koji potiču iz tržišnih, zakonodavnih, političkih i drugih promena u okruženju, izložile su savremena privredna društva lepezi vrlo heterogenih rizika. Značajno mesto zauzimaju i pravni rizici, čija je analiza u poslovnoj praksi već razvijena, ali je naučna obada tek u začecima. Autori ukazuju na važnost pravnih rizika u kompleksu korporativne bezbednosti i zaštite poslovanja uopšte i prikazuju vodeća teorijska stanovišta o pojmu, prirodi i vrstama tih rizika. Autori se fokusiraju na složene veze između upravljanja pravnim rizicima i korporativne bezbednosti, te ukazuju na važnost kreiranja bezbednosne politike uz uzimanje u obzir pravnih rizika.

U radu su iznete istorijske pretpostavke i izvori migracije građana. Urađena je analiza uzroka i mogućih posledica savremenog migracionog talasa za zemlje Evrope. Prikazan je mehanizam rešavanja geopolitičkih zadataka putem manipulacije migracionim tokovima. Migracije su stalni pratilac ljudske istorije. One su se dešavale usled objektivnih okolnosti, ali su, ne tako retko, bile i plod realizacije određenog planskog koncepta. Kako god da su nastajale, položaj pojedinaca i grupa zahvaćenih ovim pojavama, bio je veoma različit. Mogućnosti koje aktuelna migraciona situacija pruža nosiocima organizovanog kriminala i terorističkim organizacijama, mogu veoma lako da se pretvore u ozbiljne bezbednosne pretnje regionu i Evropi u celini. Da bi se našao adekvatan odgovor na pitanje kako bezbedno i sa što manje posledica rešiti aktuelnu migracionu krizu, neophodno je utvrditi njene prave uzroke. Da li je ona nastala spontano, usled dugogodišnjeg nagomilavanja nezadovoljstva građana u ekonomski nerazvijenijim i politički neizgrađenijim delovima sveta, ili je rezultat procesa globalizacijskog prekrajanja sveta, ne može se jednoznačno odrediti jer je reč o veoma složenoj i kompleksnoj pojavi kojoj mnogi autori, sa razlogom, stavljaju epitet nekontrolisana. Multidisciplinarnost u proučavanju fenomena migracija i različite vrednosne orijentacije pojedinih aktera, skoro da čine nemogućim formiranje njegovog opšteprihvatljivog objašnjenja. Još veće teškoće postoje u pronalaženju jedinstvenog političkog odgovora za praktično rešavanje ovog problema. Imajući to u vidu, ni ovaj rad nema pretenzije da pruži odgovore na sva pitanja koja proističu iz tako složene problematike. Njegov osnovni cilj je da, analizirajući neke manje prisutne geopolitičke teorije i ističući bitne negativnosti koncepta globalnog upravljanja, iz drugog ugla rasvetli problematiku migracija kao sredstva geopolitičkog uticaja i time izazove „duhovne okršaje u glavama čitalaca“ (Đ. Šušnjić), odnosno da pokrene „unutrašnji razgovor duše sa samom sobom“ (Platon) jer se migracije, uprkos različitom shvatanju i tumačenju, po mogućim posledicama, ipak tiču svih nas.

Evroazijska integracija predstavlja jedan od prioriteta spoljnopolitičkog delovanja pa i unutrašnjeg razvoja savremene Rusije. Međutim, za to nije dovoljna samo politička volja i raspoloženje većine građana zemalja evroazijskog prostora. Neophodan uslov uspešne realizacije projekta Evroazijskog ekonomskog saveza i ukupnog geopolitičkog uspona Rusije, jeste upotreba „meke moći“, koja do sada nije bila uočljivo obeležje ruske spoljne politike. Kao kompleksni resurs, upravo „meka moć“, oslanjajući se na građansko društvo, informativno-komunikacijske, obrazovne i druge socijalne instrumente, obezbeđuje uspeh ideje o stvaranju i funkcionisanju integracionih sistema. U radu su sagledana pitanja moguće upotrebe različitih instrumenata „meke moći“ od strane Rusije, ukoliko zaista želi integraciju u evroazijskom prostoru i povratak na jednu od značajnijih pozicija u međunarodnim odnosima. Posebna pažnja posvećena je ulozi informativnih i obrazovnih programa. Provedena analiza pokazuje da Rusija, po upotrebi instrumenata „meke moći“ u evroazijskom prostoru, za sada značajno zaostaje za drugim regionalnim i vanregionalnim igračima, pre svega: SAD, Evropskom unijom i Kinom. Na osnovu sagledavanja dosadašnje prakse u toj oblasti, dati su određeni predlozi kojima se može obezbediti kompleksan pristup u korišćenju informatičkih, obrazovnih i kulturnih programa.