Mirjana B. Milenković
REGIONALNI BEZBEDNOSNI POTKOMPLEKS – SLUČAJ ZAPADNI BALKAN
Kreatori Teorije regionalnog bezbednosnog kompleksa su smatrali da Balkan, iz razloga jezičkih i kulturoloških sličnosti, zajedničke istorije, geografske povezanosti, predstavlja poseban bezbednosni potkompleks u okviru Evropskog regionalnog bezbednosnog kompleksa. Događaji koji su izazvali promene unutar Balkana, koji su uticali na promene strukture obrazaca prijateljstva ili neprijateljstva i integracioni procesi koji su nesumnjivo uticali na evoluiranje balkanskog potkompleksa učinili su da stvari danas izgledaju drugačije. Dva ključna pitanja koja kreiraju bezbednosnu strukturu Zapadnog Balkana su pitanje osiguranja regionalne bezbednosti i stabilnosti posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije i pitanje budućeg unutrašnjeg uređenja Bosne i Hercegovine. Kako pretnje lakše putuju preko kraćih distanci polazi se od pretpostavke da je bezbednosna međuzavisnost upravo izraženija među državama Zapadnog Balkana zbog čega se Zapadni Balkan, a ne više Balkan, može smatrati bezbednosnim potkompleksom.
NATO KONCEPT PAMETNE ODBRANE I EU KONCEPT OBJEDINJAVANJA I DELJENJA - JEDAN KONCEPT SA DVA LICA
Složenost globalnog političkog okruženja i priroda savremenih asimetričnih pretnji zahtevali su redefinisanje koncepta bezbednosti i kreiranje dugoročnih rešenja. NATO koncept pametne odbrane (Smart Defense Initiative) i EU koncept objedinjavanja i deljenja (Pooling&Sharing) predstavljaju mehanizme koji su prilagođeni uslovima i zahtevima savremenog doba i čiji je „zadatak“ da udruženim nacionalnim resursima obezbede povećanje sposobnosti i efikasnosti kao sigurnog okvira za izgradnju i očuvanje regionalnog i globalnog mira i stabilnosti. Suočenost sa ozbiljnim ekonomskim problemima uzrokovala je nastanak paketa multinacionalnih projekata čiji je cilj obezbeđivanje bolje operativne efikasnosti, srazmerne ekonomičnosti u povezanosti nacionalnih kapaciteta. Identifikovanje oblasti saradnje kao što su obuka, logistika, medicina, transport, komunikacije i sl. daju mogućnost državama da razvijaju sposobnosti i interoperabilnost za zajedničko angažovanje u međunarodnom okruženju. Oba koncepta su osmišljena kao projekti za prevazilaženje postojećih ali i identifikovanih problema. Sa jedne strane se nameće pitanje da li će dodatno redefinisanje zadataka i konkretizacija specijalizovanih projekata doprineti dugoročnim, kvalitetnim i trajnijim rešenjima, a sa druge strane, da li postojanje dva gotovo identična koncepta dodatno raslojava istrošene odbrambene kapacitete država članica. I svakako pitanje da li su, u velikom broju bezbednosnih iniciativa i projekata koji su manje ili više uspešni, budući multinacionalni projekti pametne odbrane i objedinjavanja i deljenja alternativa regionalnim bezbednosnim inicijativama. Da li ti projekti objektivno mogu biti uspešni u svim ili samo nekim oblastima saradnje? Ili je možda budućnost u ad hoc koalicijama koje bi delovale pod mandatom UN?