Милован Радаковић

Приказ књиге: Оливер Потежица, Вехабије - између истине и предрасуде, Филип Вишњић, Београд, 2007.

Током историје многе су државе настојале да придобију позицију државне неутралности и на тај начин заштите сопствено становништво и територију од ратних операција. Традиционална неутралност је доживљавала своје трансформације током историје. Класична неутрал­ност која подразумева да се држава која је у неутралном статусу налази изван политичких и економских савеза више није актуелна. Неутралност добија своју нову форму јер државе могу бити чланице међународних организација а да њене војне снаге имају статус неутралних оружаних снага. Дакле, у новим условима војна неутралност може постојати независно од др­жавне, чак иако је држава чланица неке међународне организације.

Концепти друштвених термина Народ и Нација нису једнозначајни, иако се у уобичајеној терминологи­ји (комуникацији) често изједначавају. С обзиром на процесе познате као глобализација, који су захватили међународну заједницу током 20. века, а који ће своје коначне резултате дати у 21. веку, они ће свакако, снажно утицати и на досадашње друштвене теорије. У овом раду разматране су традиционалне школе и нови концепти везани за политичке категорије као што су народ и нација.

Једно од важних сегмената проучавања националних питања је и третирање колективног идентитета. Његови елементи су поред осталог, и језик, историја, култура, религија, мит и митологија. Једно од важних питања колективног идентитета, а које није довољно научно проучено, је и питање колективне свести, односно проучавање питања везаних за менталитет и карактер, одређених мањих или већих друштвених група. Аутор у тексту покушава да објасни проблеме конструкције етнопсихологије као науке, улогу политичких елита у формирању колективне свести као и различиту друштвену мобилност малих и великих на­рода.

Србија у новим условима, који подразумевају модернизацију државе, а која се не односи само на економију, већ и на међудруштвене односе, као један од својих приоритета поставиће и питање осавремењивања односа матице и дијаспоре. Тај нови однос државе према својој дијаспори, брига и заштита, представљаће уједно и мерило снаге Србије у међународној заједници, и после нестанка Југославије, њено потврђивање сопственог идентитета. У литератури је релативно мало текстова и радова посвећено дијаспори у суседним земљама као и земљама које су некада биле повезане југословенском заједницом. У некима од њих, као што је Република Хрватска, српски народ је био у правно-институционалном смислу, конститутивни чинилац те Републике. Нови историјски услови, учини­ли су да институције српског народа у овој Републици, данас представљају институције у дијаспори. Аутор у раду, на примерима српске дијаспоре у Мађарској, Румунији, Хрватској, Словенији и Грчкој, даје основе настанка и мрежу удружења српске дијаспоре у овим земљама.