Miloš R. Milenković

Brojni radovi iz oblasti strateških studija ukazuju da je u periodu nakon Drugog svetskog rata došlo do umanjenja značaja vojne moći u pogledu ostvarivanja spoljnopolitičkih ciljeva vojnih sila. Autori u radu polaze od teze da je ova pojava još izraženija u savremenim međunarodnim odnosima što objašnjavaju izmenjenim kontekstima savremene društvene stvarnosti koji delimično ili potpuno ograničavaju političke efekte ili „političku korisnost“ vojne moći. Analizom pojedinih posthladnoratovskih sukoba u kojima su učestvovale velike sile, autori zaključuju da takva ograničenja nisu rezultat samo tehnolškog ili ekonomskog konteksta u periodu globalizacije i informacione revolucije već, značajno, i socio-kulturnog i političkog konteksta koji se, između ostalog, sagledavaju kroz ratnu etiku globalnog društva i pojavu snažno ideološki mobilisanog stanovništva pojedinih zemalja i regiona.

Evropska unija poslednjih godina sve više teži da se promoviše i kao globalni bezbednosni akter kroz različite mehanizme i instrumente spoljnog delovanja. Tu svoju ulogu Evropska unija ostvaruje na više načina, a jedan od njih je i podsticanje, pomaganje i rad na reformi sektora bezbednosti u državama od interesa za Uniju i njene države članice. Autori kroz analizu procesa konceptualizacije reforme sektora bezbednosti, pravnog i institucionalnog okvira za delovanja Evropske unije u tom polju, kao i prikaza njenih aktivnosti na primeru Srbije i jedne posebne misije upravljanja krizom u Gvineji Bisao, nude odgovore na pitanja kako, kojim instrumentima i sa kojim uspehom Evropska unija pomaže državama koje prolaze kroz postkonfliktnu i postautoritarnu transformaciju u reformi sektora bezbednosti. Uprkos velikom trudu koji ulaže, ipak nema dovoljno razvijenu strategiju, ni mehanizme da taj proces sprovede do kraja, tako da se ona, još uvek, ne može smatrati uspešnim globalnim akterom u reformi sektora bezbednosti, posebno ne u državama koje ne izražavaju želju da postanu njene članice.

Prikaz knjige: Milovan Subotić, Ekstremizam pod okriljem religije – Islamistički ekstremizam na primerima BiH i Srbije, Medija centar „Odbrana“ (Biblioteka „Vojna knjiga“, knjiga br. 1968), Beograd, 2015, 327 str.

Svedoci smo da danas, s početka XXI veka, nasilni nedržavni akteri preuzimaju dugo čuvani primat države kao najdominantnijeg, a u određenim vremenskim epohama i jedinog, aktera bezbednosti. Broj međudržavnih sukoba je sve manji, a sve je više onih u kojima bar jednu od suprotstavljenih strana predstavljaju nasilni nedržavni akteri. Primećeno je da je moć nedržavnih aktera obrnuto proporcionalna moći države. Što je država slabija, uticaj i broj nasilnih nedržavnih aktera je veći, i suprotno. Usled nesposobnosti da im se na najadekvatniji način suprotstave, slabe države zapravo postaju svojevrstan „inkubator“ u kome nasilni nedržavni akteri mogu da ojačaju do te mere da relativno lako prevazilaze nacionalne okvire i postaju regionalni, pa čak i međunarodni problem. Namera autora je da ovim radom ukažu na karakteristike nasilnih nedržavnih aktera, kao bezbednosnih aktera, ali i na njihovu relaciju sa slabom državom. Pored toga, na osnovu različitih parametara, autori analiziraju koliko je Srbija podložna delovanju nasilnih nedržavnih aktera i kojoj vrsti oni pripadaju.