Miloš M. Petrović

Dana 13. aprila 2015. godine, na 1416. kilometru toka reke Dunav, na njegovoj desnoj obali, na lokalitetu Gornja Siga, koji u stvarnosti predstavlja poluostrvo koje se naslanja na desnu obalu reke, od strane troje čeških državljana proglašena je Slobodna republika Liberland. U domaćoj naučnoj i stručnoj javnosti ovaj događaj je protekao bez reakcija (osim jedne izjave Ministarstva spoljnih poslova kojom isto obznanjuje da formiranje Liberlanda na pomenutom prostoru nema uticaja na teritorijalni integritet Republike Srbije, te da je isto neozbiljan postupak koji ne zaslužuje komentar), a i u hrvatskoj stručnoj javnosti preovlađujuća reakcija je da se radi o slučaju koji ne zaslužuje ozbiljnije komentare. Sa druge strane, u američkoj naučnoj javnosti ovaj događaj nije prošao bez odjeka, i na svetlost dana polako izlaze tekstovi koji se bave ovim pitanjem. U ovom radu autor je pokušao da sagleda domete proglašenja Liberlanda kao države u odnosu na neka prethodno postavljena pravna pravila i rešenja pitanja granice na Dunavu između danas suverenih država Srbije i Hrvatske, kao i u odnosu na Konvenciju o pravima i obavezama država iz Montevidea (1933), kojom se načelno utvrđuju kriterijumi za postojanje države, a čije odredbe su vremenom dobile snagu međunarodnog običajnog prava. U zaključnim razmatranjima sintetizovane su činjenice prikupljene tokom istraživanja i dato je mišljenje o trenutnom pravnom subjektivitetu Liberlanda.

Ovaj rad analizira međunarodnu poziciju i ponašanje Poljske kao članice Evropske unije i NATO. Kroz evroatlantsku dimenziju svoje politike Poljska je unapredila položaj u centralno-istočnoj Evropi, što joj je omogućilo stabilnost i visoke stope ekonomskog rasta. Autori rada polemišu da je stupanje u te organizacije predstavljalo potvrdu evropskog identiteta, ali i bezbednosnu potrebu, usmereno ka trajnom odvraćanju Rusije od upliva u svoje poslove. Prilikom analize dva petogodišnja strateška dokumenta spoljne politike Poljske uočen je nesklad između učešća u integrativnim procesima, gde Varšava selektivno pristupa domenu evrointegracija dok ujedno produbljuje evroatlantske procese. Rad nastoji da pokaže da Varšava međuvladinim metodom odlučivanja pokušava da uveća uticaj u regionu i ograniči uticaj Rusije kao strateškog rivala koji želi da povrati svoju regionalnu dominaciju. Deluje da su aktuelni politički odnosi Moskve i Varšave vođeni logikom teorije igara, gde svaka od njih unapređenje regionalnog uticaja percipira kao neophodnost radi poboljšanja međunarodnog statusa i bezbednosti. Imajući u vidu dugogodišnju pozicioniranost Poljske u pomenutim organizacijama i unazađivanje odnosa evroatlantske zajednice sa Rusijom, iz aktuelnog konteksta deluje da bi Varšava mogla da bude jedan od “problematičnih” činilaca u domenu normalizacije odnosa Zapada sa Moskvom.

Međunarodno pravo oružanih sukoba kao skup pravnih pra­vila koja se primenjuju u situacijama oružanih sukoba, usmereno je ka iznalaženju kompromisa između stalne vojne potrebe i humanitarnih načela. Cilj rata je da se protivnik porazi što brže i što efikasnije. Cilj humanih načela i principa je da se uništavanja koja su direktna posledica tog sukoba svedu na najmanju meru i koliko toliko humanizuju, odnosno ublaže, ako je moguće i koliko je moguće. Sila koja se primenjuje u oružanim sukobima i koja je stvarno neophodna radi postizanja konačnog cilja zbog koga se sukobu i pribeglo mora da bude kontrolisana i razumna cilju koji se postavlja. Često se u oružanim sukobima što namerno što nenamerno u opštem ratnom metažu uništavaju ne samo ljudski resursi, nego i njegova kulturna dobra, koja predstavljaju materijalna svedočanstva doprinosa jednog naroda ukupnoj svetskoj civilizaciji. Iz razloga vojne potrebe ograničena je međunarodnopravna zaštita kulturnih dobara,odnosno, postoji derogacija zaštite kultunih dobara zasnovnana na načelima humanitarnog prava i opštih načela ljudskih prava. Neophodno je da se uvidi realnost oružanih sukoba koja podrazumeva da tokom njih kultur­na dobra ipak bivaju meta napada i uništenja. Potrebno je utvrditi kada, pod kojim uslovima, po čijem naređenju i uz kakve mere predostrožnosti je dozvoljen napad na kulturna dobro.

Republika Turska u odnosu prema Evropskoj uniji nalazi se u statusu „večitog kandidata“ za prijem u punopravno članstvo. Ovakav položaj opterećuje odnose Turske i Evropske unije, i, barem na turskoj strani, stvara osećaj neprihvatanja, a sa njim verovatno i ogorčenosti. U ovom radu, autori su analizirali određena zakonska rešenja u Republici Turskoj, izjave pojedinih političkih činilaca u Evropi, pravne garancije uživanja ljudskih prava u najvažnijim univerzalnim i evropskim dokumentima iz ove oblasti i stavove poznatih teoretičara međunarodnih odnosa. Analiza je izvršena sa ciljem objektivnog sagledavanja mogućnosti Republike Turske da „udovolji“ standardima potrebnim za pristupanje Evropskoj uniji, i mogućnosti Evropske unije da „probije“ psihološku barijeru prijema jedne velike, pretežno muslimanske zemlje, u svoje članstvo. Kao rezultat svog istraživanja, autori konstatuju da identitetske razlike i podele po religijskoj vertikali neće još dugo vremena biti približene u dovoljnoj meri da bi Republika Turska mogla biti primljena u punopravno članstvo, što nju potencijalno dovodi u iskušenje da promeni svoju geopolitičku paradigmu i okrene se ka onim delovima Eurazije u kojima će moći ostvariti svoje interese.

U aprilu 2013. godine navršilo se 150 godina od donošenja jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji razvoja prava oružanih sukoba – Liberovog koda. Pisan za potrebe Američke armije tokom Američkog građanskog rata, sa namerom da na jednom mestu pregledno i razumljivo sistematizuje zakone i običaje rata, Liberov kod je prevazišao početnu zamisao svojih tvoraca. Od svog nastanka, pa do današnjih dana, Liberov kod služi kao nezaobilazna stanica u istraživanju razvoja pravila prava oružanih sukoba, a neka rešenja koja su u njemu ponuđena i danas odišu svežinom i modernošću. U ovom radu autor je, služeći se prvenstveno analizom sadržaja dostupnih dokumenata, pokušao da u najkraćim crtama osvetli razloge nastanka Koda, kao i sva kvalitetna i ona manje kvalitetna rešenja koja je ovaj dokument ponudio. U zaključnim razmatranjima autor je ponudio odgovor na pitanje da li je i u kojoj meri Liberov kod uspeo da pomiri zahteve vojne potrebe sa zahtevima čovečnosti, kao i koliki je stvarni uticaj Liberovog koda na razvoj pravila prava oružanih sukoba.