Миле Ненадић
МОНДИЈАЛИСТИЧКЕ ЕЛИТЕ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ У ДОБА ТРАНЗИЦИЈЕ (ГЛОБАЛИЗАЦИJE)
Историја индустријског друштва je у целости било у знаку масовне политике, а не елита. У постиндустријском друштву ствари се поново окрећу у правцу моћи елита. Аутор се залаже за нову парадигму социологије елите, која полази од претпоставке да заједничка позиција елита а не индивидуална припадност представља полазиште нове парадигме за социологију елита. Елита je друштвена институција позната у свим друштвима, а као друштвена категорија настала je у модерно доба. Елита je историјски, социјални, политички и културни конструкт. Процеси глобализације су довели до пулверизације средњег слоја, a мондијалне елите су дале сјај том процесу. Мондијалистичке елите су у опцији, а националне губе на значају. Српска национална елита напушта националне митове и трага за новим националним идентитетом.
КРИЗА СРПСКОГ ДРУШТВА ЗНАЊА И ОБРАЗОВАЊА
У кризи је идеја образовања, а не сам систем. Она се преокренула у своју супротност. Модерно образовање још увек очајнички покушава да се супротстави унутрашњем и спољашњем варварству. У том покушају оно мора ићи против сила које су покретачи светске историје, а не само уз њих. Негујући рефлексивнији однос према свету оно помаже младима да делују субверзивније, а то значи да боље разумеју, да се критички односе, да целовитије спознају, да дођу до истине, да расветљава објективне структуре. Задатак наставника је да васпитавају у рефлексивном духу, а не за идеале у које се верује делимично или уопште не верује. Друштво знања од свога тога ништа не тражи. Образовање је у кризи јер је осиромашено за своју основну идеју. Образовање без идеала је само себи највећи непријатељ. Рецентне реформе су се једна за другом усредсређивале на систем као систем, а не на изналажење нове идеје образовања. На знање се данас гледа као на информације које „велоцитерски“ или „дромолошки“, а то значи брзо застаревају. Сразмерно огромном расту информација расте и количина „баластног знања“. Посебан проблем кризе друштва знања представља реформа универзитета. Хушкачи на нову реформу националном високом образовању нуде америчку формулу boutique-ing of higher education, коју приватни универзитети громогласно, а државни ћутке прихватају. Факултети се претварају у јефтине „бутике“ за продају лошије или боље дизајнираних наставних програма и курсева. Дискрепанције између лако стечених диплома и тешко добијеног запослења, уз незаустављиви раст структуралне незапослености потпуно обесмишљава средњошколско образовање. Средња школа полако губи привилеговани статус система који класификује и хијерархизује, тако да се од традиционалног цертификацијског органа претворила у постмодерног дистрибутера безвредних диплома. Студенти морају престати да симулирају знање, наставници предавања, а факултети дипломе. Морамо прекинути са демагогијом, лагањем и преварама, јер се ни у једном подручју није толико лагало као што се то и надаље чини унутар просветне политике.
