Милан Јовановић

Циљ истраживања у овом раду је утврђивање четири кључна контекстуална политичка узрочника у обликовању политичког оквира за одржавање ванредних парламентарних избора 2022. године. Неки од њих припадају процесима дужег трајања попут назадовања демократије и оспоравања изборних услова, док судруги продукт актуелних политичких збивања у виду еколошких протеста, опозиционог бојкотовања избора и рата у Украјини. Као централни фактор издвајамо изостанак међупартијског дијалога и опозиционог учествовања на изборима 2020. године, производећи готово једностраначко представничко тело и недостатак парламентарног плурализма. Упоредо сагледавамо и континуирану демократску ерозију Републике Србије, што је спречило дугорочно консолидовање демократских институција. Под другим узроком подразумевамо изборну калкулацију владајуће странке у обједињавању београдских избора са председничким и парламентарним. Као трећи фактор издвајају се еколошки протести 2021. године, иницирани након доношења спорних нормативних аката без претходно спроведене јавне делиберације. Четврти повод за нове изборе обухватио је позиционирање Србије у оквиру сукоба између Русије и Украјине, захтевајући преиспитивање опште воље грађана и консензус водећих политичких актера по питању Космета.

У току 2022. године, у размаку од непуна три месеца, грађани у Србији двапут су излазили на биралишта. Најпре су у јануару гласали на референдуму о промени Устава у делу који се односи на правосуђе, а затим у априлу бирали председника Републике, посланике у Народној скупштини и одборнике у Скупштини Града Београда и неколицини општина и градова. Оба политичка догађаја одиграла су се под утицајем три повезана политичка процеса: 1) преговора о изборним условима, бојкота избора 2020. и конституисања политички унисоног и нерепрезентативног дванаестог сазива Народне скупштине који је усвојио Акт о промени Устава; 2) различитих виђења организације правосудне власти и њеног односа са законодавном и извршном влашћу који су сучељавани у вишегодишњој дебати о реформи правосуђа у Србији; 3) протестима грађана, еколошких невладиних организација и странака опозиције против експлоатације литијума који су кулминирали у тренутку усвајања новог Закона о референдуму и народној иницијативи. Синергијски ефекти ових процеса формирали су у делу јавности став да је референдум о промени Устава суштински плебисцит о политици власти, својеврсна генерална проба која би могла наговестити, ако не и одредити резултате предстојећих избора. Анализа и компарација података о излазности и резултатима јануарског референдума и априлских избора има за циљ да утврди да ли су таква очекивања била превисока и да ли је понашање бирача на референдуму могло бити предиктор резултата избора.

Законски изборни праг од 5% важећих гласова функционисао је у изборном систему Србије фактички две деценије. Од 2004. године он није примењиван на изборне листе странака националних мањина. У једном циклусу локалних избора, 2004. године, био је смањен на 3%. Пред парламентарне, локалне и покрајинске изборе 2020. године у контексту преговора власти и опозиције о условима за слободне и праведне изборе, једностраном одлуком власти, законски изборни праг на свим нивоима смањен је на 3%. Да би се очувао број представника странака националних мањина закон је увео бонус - количници странака националних мањина приликом претварања гласова у мандате методом највећег количника увећавају се за 35%. Већа репрезентативност представничких тела, основни је аргумент којим се правдала ова велика изборна реформа. Стварни мотив овог изборног инжењеринга је слабљење најављеног бојкота избора од стране опозиције. Упозоравано је да је овакво решење супротно уставним начелима о једнакости бирачког права и забрани дискриминације, да потенцијално може водити фрагментацији страначког система и довести до ситуација да нека странка која је прешла изборни праг остане без представника. Аутентичним тумачењем закона објашњено је да ће се бонус примењивати само у случају да странке националних мањина не пређу законски изборни праг, али само за локалне изборе. Рад анализира политичке консеквенце снижавања изборног прага на локалним изборима у контексту прокламованих циљева. Подаци показују да није дошло до раста броја странака националних мањина на изборима. Странке националних мањина по правилу су освајале већи број места у локалним скупштинама. То је посебно изражено код Савеза Војвођанских Мађара као доминантне странке ове националне мањине. У корпусу Бошњака и Албанаца где постоји израженија страначка компетиција тај раст је мањи. Странке малобројнијих националних мањина дејством овог механизма постале су видљивије у локалним скупштинама. Да није примењено аутентично тумачење број посланика странака националних мањина увећао би се додатно и у појединим срединама мењао би однос снага у формирању већине у локалним парламентима. Због бојкота избора и пандемије који су узроковали мању излазност на изборе пуно дејство новог механизма у изборном систему остало је пригушено. Политичке последице биће видљивије и јасније после наредног изборног циклуса када актери боље анализирају његове потенцијале.

Референдум и народна инициатива као облици директне де­мократке све су присутнији у процесу доношења одлука у моделу представничке демократије. Да грађани «бар један дан буду законодавци» посебно је распрострањено у европским државама. Замишљени као коректив, а не замена представничкој демократији они се глорификују колико и оспоравају. Од контроле изабраних и веће партиципације грађана у политици они могу постати и средство манипулације. Искуства Србије у коришћењу ових механизама не одударају од просека више је референдума, а мање иницијатива, посебно на локалном плану. Устав РС из 2006. године разрадио је и пооштрио услове коришћења референдума и инициативе. На основу њега сачињен је нацрт Закона. Предложена решења следе препоруке ЕУ о доброј референдумској пракси, али остављају и дилеме око одређивања кворума излазности и кворума за прихватање референдумских одлука.

Повећање апстиненције и промена странака на власти, главне су карактеристике избора 2012.године. Коалиције окупљене око Демократске странке, Социјалистичке партије и Г17, које су претходним изборима 2008.године имале већину и формирале владу, освојиле су незнатно мање гласова на мајским изборима, али владајућа коалиција није задржала власт. Промену владе узроковао је пораз лидера ДС, Бориса Тадића на председничким изборима. Победа Томислава Николића, председника Српске напредне стран­ке, на председничким изборима отворила је промене у односима парламентарних странака и формирање нових политичких савеза. СНС је победник општих избора: поразили су Српску радикалну странку тако што су јој преузели чланство, функционере и бирачко тело; њихов кандидат вршиће функцију шефа државе; формирали су Владу и врше власт у већини јединица локалне самоуправе. Лидер ДС Б.Тадић највећи је губитник општих избора: после вишегодишње доминације на политичкој сцени он је изгубио место председника Републике, а демократе су опозиција у парламенту. Тај пораз Б.Тадића коштао је и места лидера странке. Преокрет у формирање власти омогућила је коалиција окупљена око социали­ста. Освојивши око 80% гласова више него на претходним избори­ма, социјалисти су напустили доскоршњег „стратешког партнера” и омогућили изборни преокрет. Трансформисани радикали и со­циалист, политички партнери из 90-тих, после дванаест година, поново су на власти. Политика коју ће водити показаће да ли су у праву скептици који тврде да се ради о рестаурацији старог режи­ма и политике или јачању консолидације демократије.

У чланку се анализира подела територије као могуће решење насилне и једностране сецесије Косова и Метохије. Аутор указује на догађаје који обликују стварање атмосфере у којој се 2018. година означава као кључна за решавање конфликта. Широка дебата која је покренута иницијативом председника Републике поновила је читав спектар могућих решења за мирно решавање пробелема сецесије: од заговарања различитих кон/федералних модела, реалних унија, подељене надлежности, замрзнутог конфликта све до поделе. Први део рада указује на теоријске ставове који објашњавају узроке, фазе и технике отцепљења, расправљају о не/праведности сецесије, мотивима и поступцима других држава и међународних организација у контексту праксе различитих сецесионистичких покрета и примера Косова и Метохије. У другом делу констатује се да се процес “нормализације” односа и ангажовање међународне заједнице и ЕУ одвија на штету Србије. Низом аката власти Србије су показале конструктиван приступ решавању проблема. Привремени органи отцепљене покрајине нису испуниле обавезе преузете Бриселским споразумом. Закључује се да је на делу пузеће признање отцепљене покрајине кроз процес преговарања за приступање ЕУ. Аутор објашњава да не треба потписати обавезујући споразум Београда и Приштине који би отцепљеној покрајини гарантовао столицу у ОУН јер би то фактички значило заокруживање међународног субјективитета отцепљене територије и формално признавање независности. ЕУ уцењује Србију да признавањем отцепљене територије реши конфликт, најавама да би супротно блокирало приступање Србије ЕУ. Аутор доказује да САД и ЕУ одобравају и подстичу албанску страну да одбија преговоре, благонаклоно гледају на неизвршавање договорених обавеза, на гетоизацију Срба, кршење њихових основних права, угрожавање њихове слободе, имовине и безбедности. Упозорава се да је интервенцијом страних сила и кршењем низа међународних норми декомпонован простор Балкана и створен низ нестабилних и нефункционалних држава. Предлаже се сазивање међународне конференције под патронатом ОУН уз учешће ЕУ, САД, Русије и Кине и решавање проблема. У првој фази морало би се обезбедити повратак имовине и интерно расељених лица, формирање аутономне заједнице Срба на Косову и Метохији. У другој фази стране би директно требале да разговарају о моделу који и албанској страни гарантовао статус широке самосталности у управљању покрајином, а српској гаранцију суверености и територијалног интегритета. Ако се решење не би постигло требало би разговарати о подели као изнуђеном, а не најбољем решењу.

Аутори у раду одговарају на питања ко мења изборна правила и контролише процес одлучивања о њима, као и промовисању којих и чијих интереса и вредности те промене служе. „Микро-мега“ правило и модел максимизације мандата којима су у прошлости објашњаване изборне реформе нису успели да објасне промене изборних система појединих стабилних демократских држава у току деведесетих година прошлог века. Показало се да, осим политичара, у реформски процес могу да буду укључени и други актери, нарочито уколико се ради о екстремном и неефикасном изборном систему. Вођени том идејом, анализирамо типове изборних реформи у Србији, испитујемо степен екстремности српског изборног система и предлажемо решења која би могла да га учине ефикаснијим.

Чланак анализира промене у страначкој и социјалној структури првог вишестраначког сазива Народне скупштине. Он је методолошки оквир у којем ће се спровести лонгитудинално истраживање структурне динамике српског парламента од почетка редемократизације до данас. Анализа страначког система и социјалне структуре посматра се у контексту промена политичке елите у Србији у распону од преко две деценије. Први сазив Народне скупштине у периоду 1991-1993. године наговестио је тектонске промене у партијском систему и структури политичких елита. Укидањем монопартизма веома брзо се фрагментисала вишестраначка сцена Србије. На првим вишестраначким изборима учествовало је 44 политичке странке од 53 колико је било основано. Кроз Народну скупштину у том периоду прошло је укупно 17 странака. Већински изборни систем обезбедио је останак на власти реформисаним старим комунистичким елитама. Нове политичке елите, политички и програмски утемељене на антикомунизму и либералном моделу демократије и економије биле су изразито подпредстављене у Народној скупштини. Социодемографске каракатеристике посланика у првом сазиву показују радикалан раскид са дотадашњом делегат­ ском праксом. Из скупштинских клупа нестали су индустријски и административни радници, сељаци и припадници комунистичке номенклатуре који су доминирали у делегатским скупштинама, али и млади и жене који су такође у великом броју били репрезентовани у делегатским парламентима. Национални састав прве легислатуре наговештава процес етничке хомогенизације : 80% посланика по националном опредељењу изјашњавали су се као Срби што не одговара структури становништва у којој су Срби чинили нешто више од 65% становништва. Бојкот избора од стране Албанаца на Косову и Метохији основни је узрок слабијој заступљености ове националне мањине. Мађари и Муслимани имали су број посланика који је био у складу са њиховим уделом у укупном становништву. Међу посланицима су доминирали појединци у средњој животној доби од 41 до 50 година. Посланик је имао просечно око 45 година. Млади су били изразито подпредстављени, чинили су свега 2% у укупном броју посланика. Исто важи и за посланике у старијој добној скупини од 51 до 60 година којих је било 4,4%. Образовни ниво посланика био је знатно изнад структуре станов­ништва: чак 82% посланика имали су факултетско образовање, а њих 16% и највише академске титуле. Број жена је био поражавајући. Са 23% колико их је било у делегатским скупштинама, њихов број је пао на свега 2%. Четири жене седиле су у посланичком клубу социјалиста. То је наговестило потребу институционалних интервенција у изборни систем како би се обезбедила њихова боља заступљеност.