Марко С. Станковић

Индонезија је од свог осамостаљења до данас прешла вишедецинијски пут неуспешног усвајања демократских вредности. Ово изискује постављање питања: Колико је Индонезија данас демократизована и шта су препреке овог процеса?Као одговор у овом раду понудићемо географски положај који готово да онемогућава изградњу темеља државности,збогопасности које долазе од земаља у суседству, као и опасности које доносе противници јединствене Индонезије. Поред свих политичких и друштвених разлика, религија подстиче и производи разлике које, можда и највише утичу на политичку и правну праксу земље. Религија је један од главних разлога и ослонаца тежњи немуслиманског дела становништа за сепаратизмом. Иако је држава увела демократске институције и изградила демократски систем, исти није донео очекиване резултате, већ је продубио разлике и конфликте. Кроз анализу садржаја и дескрипцију политичких и друштвених прилика Индонезије дошли смо до закључка да демократизација Индонезије није успела и нема изгледне шансе за повољан резултат, бар док се не реше питања верских и других конфликата, сепаратизма и економских притисака светских сила.

Ера глобализације укинула је многе границе које су некада постојале у комуникацији између држава, компанија и појединаца. Као сама појава глобализација је различито тумачена, те њени утицаји и доприносу у повезивању света. Значај и корисност глобализације различито се дефинишу. Државе које спадају међу развијеним често промовишу и и инцирају промене и унапређење комуникација и интезивирање односа на глобалном нивоу, често занемарујући да истакну могуће последице односа између развијених, мање развијених и земаља које спадају у категорију недовољно развијених. У том смислу и област образовања представља широки спектар сударања различитих интереса међународних субјеката који неретко улазе у конфликтну зону. Међународне институције у својим агендама презентују светској јавности своју учинковитост и намеру да делују зарад општег интереса на глобалном нивоу, међутим у колико се посматра утицај ових институција у земљама у развоју и мање развијеним земљама рачуница се у већини случајева своди на постизање зависности од истих, као и деградацију у односу на развијене државе. Свет ствара утисак да мање развијене државе губе у глобалним односима услед нефер конкуренције.

Последњу четвртину века пред Велики рат, Србија је, уз прекид од безмало једне деценије, била земља парламентаризма. Устав Краљевине Србије од 1888. се у уставноправној науци обично сматра најбољим уставним актом у историји српске уставности, јер је прихватио готово све најмодерније европске демократске институције свога времена, док је Устав од 1903. био његов „двојник“ – његово ново, допуњено и поправљено издање. Једна од најважнијих тековина европске демократије јесте локална самоуправа, коју су ови устави положили на нове темеље, умногоме различите од оних које су поставили ранији српски устави. У овом раду је укратко приказана еволуција локалне самоуправе у Србији пре доношења Устава од 1888, као и решења која су тај Устав и закони који су из њега произашли предвидели за тај облик територијалне децентрализације. У периоду владавине краља Александра Обреновића прво је враћен на снагу Намеснички устав од 1869, а затим донесен и нови, Октроисани устав од 1901, чија решења нису била у складу са начелима демократије и парламентаризма. Посебна пажња посвећена је и периоду од 1903. до 1918, када је Устав од 1888. поновљен као Устав од 1903, али није био праћен одговарајућим законодавством у сфери локалне самоуправе. На крају, дата је оцена једних и других решења.