Др Марко Пејковић

Овај рад разматра проблематику конститутивних елемената државног капацитета (пре свега у виду фискалног и правног капацитета) као сложене и динамичке категорије на пресеку утилитаризма и конзервативизма. Према аутору, утилитаризам је подлежућа идеологија која доминира концептом државног капацитета, али је истовремено и нешто што је тај концепт довело у интелектуалну и практичну кризу. Као потенцијално решење за излазак из свеобухватне кризе државног капацитета, аутор предлаже начелно окретање ка потенцијално конзервативном схватању појма државног капацитета. Уместо линеарних пројекција „прогреса и развоја“ државе и друштва заснованих на утилитаристичким математичким формулама (прописивање „тачног“ кроз моделовање и просек уз занемаривање грешака/шокова), предлаже се конзервативан приступ државном капацитету који би подразумевао спој Талебове пробабилистике и теорије ризика са конзервативизмом (одбацивање „погрешног“ кроз учење о малим и константним грешкама/шоковима).

У Србији, јавне агенције су институције које, донедавно, готово да нису биле предмет научне пажње. И то мало што су проучаване, оне су истраживане искључиво од стране правника. Политиколошких радова на тему јавних агенција нема. Иако је правна наука маркирала положај јавних агенција у политичком систему Србије и указала на потенцијално „преклапање‒дуплирање” њихових функција са затеченим органима управе као „уникатно” српски проблем – пун одговор о генези, начину рада и променама јавних агенција није дат. То је због тога што одговор на та питања могу дати само теорије које су се развиле директно или индиректно у домену политикологије. Због тога ће у овом раду бити приказане све главне теорије, моделе и перспективе јавних агенција у савременој политикологији. Не само да ће на тај начин српски истраживачи стећи могућност да изаберу концептуални оквир унутар кога ће надаље моћи да воде емпиријска истраживања јавних агенција у Србији, већ ће моћи и да компаративно истражују јавне агенције. Овај чланак се у прегледу теорија, модела и перспектива јавних агенција највише ослања на књигу Кристофера Полита и групе аутора под називом Agencies – How Governments do Things Through Semi-Autonomous Organizations. У виду увода, први део рада је посвећен стању агенцијске тематике у науци и дефинисању појма јавних агенција, други део прегледу теорија јавних агенција, а трећи део закључку у ком аутор пружа критички резиме приказаних теорија, модела и перспектива.

Рад сагледава стварање Краљевине СХС (Југославије) кроз три политичка феномена: реалполитику, геополитику и идентитет. Аутор сматра да су ово заправо три „потпорна“ стуба преко којих би требало оцењивати „архитектуру“ новонастале државе из 1918, чиме се пружа нова истраживачка димензија све актуелнијој тематици СХС-Југославије. Кроз коришћење мисаоног експеримента у складу са контрафактуалима (counterfactuals) Џозефа Наја, аутор закључује да је тадашња српска политичка елита приликом стварања нове државе (не)свесно доносила одлуке супротне српском националном интересу, тј. „правилу троугла“: 1) српске реалполитике, 2) српске геополитике и 3) српског идентитета. Но, сагледавање грешака тадашње елите, не треба да служи пукој дескрипцији ради допуне општепознате чињенице краха југословенске идеје, већ да буде и полазна тачка нових смерница српског националног интереса XXI века.

Рад се бави ефектима семипрезиденцијализма или полупредседничког система. Под ефектима се подразумева годишњи скор Freedom Hous-а и учесталост колапса демократије/демократске консолидације. Статистичка обрада ефеката кроз t-тест, пропорционални тест и Коксов хазардни модел настала у другим истраживањима је од стране аутора детаљно објашњена како би се резултати приближили домаћим читаоцима. Нарочита пажња је посвећена премијерско-председничким семипрезиденцијализмима посткомунистичке Европе (Пољска), Азије (Монголија), Латинске Америке (Хаити), али и земаља које су искусиле конституционалну трансформацију прешавши из парламентаризма у полупредседнички систем или обратно (Словачка и Молдавија). Ове паралеле су од значаја за оцену семипрезиденцијализма у Србији, односно оправданости његове реформе или укидања. У том циљу се додатно разматра позитивно искуство полупредседничке Португалије. Аутор држи да је критика семипрезиденцијализма емпиријски неутемељена и да се јавља из недостатка анализе истог кроз два типа: премијерско-председнички и председничко-парламентарни.

Приказ књиге: Александра Мировић, Оглед о грађанској непослушности, Службени гласник, Институт за поли­тичке студије, Београд, 2011, 194. стр.

У раду аутор анализира утицај Немачке и Аустро-Угарске на интересе Србије и Русије од уједињења Немачке 1871. па до самог предвечерја Првог светског рата. Супротно преовлађујућем и популарном схватању, ове германске силе нису биле непремостивe препрека за базичне геополитичке интересе Србије и Русије, већ су то управо биле силе Антанте са којима су Србија и Русија биле у кобном савезу, како ће се касније испоставити. Србија је у рату изгубила трећину своје популације и свој идентитет утопивши се на подстицај савезника у Краљевину СХС, док је Русија, осим огромних људских жртава, слома царизма и до­ласка бољшевика на власт, изгубила и велики део ранијих територија. То не значи да је германски фактор уочи рата био беневолентан, већ да је био само знатно мање штетан од британског и француског. Вештим дипломатским маневрисањем и економско-банкарским лобирањем, Британија и Француска су успеле да придобију значајан део руског царског естаблишмента за своје циљеве. Клизање Русије из традиционалног савезништва са германским силама у наручје Лондона и Париза је само дало подстицаја русофобским круговима у Немачкој да преузму главну реч. Србија се, као млађи партнер Русије, у великој мери нашла омеђена стратешким заокретом Русије ка Антанти, иако то не значи да мала балканска држава није имала слободу маневрисања у њеним, често напетим, односима са Бечом.

Приказ књиге: Ferd H. Mitchell and Cheryl C. Mitchell, Adaptive Administration - Practice Strategies for Dealing With Constant Change in Public administration and Policy, Taylor & Francis Group, London-New York, 2016.

Први део рада је посвећен дефинисању појмова пореске конкуренције и хармонизације, а други део прегледу релевантне литературе о позитивним/негативним ефектима ових феномена. Осим држава, на овај тип јавних политика пресудну улогу имају и наддржавне, односно међународне организације као што су ЕУ и Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД). Стога је у трећем делу рада дужна пажња посвећена и улози ових међународних фактора у датом фискалном контексту. Тачније, у трећем делу рада се разматрају конкретни случајеви форсирања/потискивања пореске конкуренције, односно хармонизације, са освртом на положај популационо и територијално ''мале'' државе каква је Естонија, према ЕУ као међународном фактору. Избор ове две јавне пореске политике може да буде врло значајан за ''мале'' државе у транзицији, уколико оне имају за циљ да се бар делимично приближе економски високо развијеним државама кроз динамичан економски развој. Под притиском међународних фактора, тренутно паралелно постоје оба пореска режима, али полако јача пол пореске хармонизације науштрб конкуренције. Аутор закључује да то за собом вуче негативне економске (пад стандарда) и политичке последице (губитак суверености и нестајање националних држава).

У научној заједници која се бави уставним правом и политичким системима, не постоји пуна сагласност да је систем власти у Србији, како по Уставу из 1990, тако и по новом из 2006, полупредседничког типа. Има битних изузетака, који тврде да је систем парламентарног или чак председничког (харизматског?) типа. Из тог разлога се прво разматра теорија полупредседничког система, као и чини покушај да се расветли проблем (још увек) недовољно прецизног дефинисања појма полупредседнички систем, у форми увода у тему рада. Затим се прелази на анализу уставних аранжмана у последње две деценије, уз посебан осврт на примере из политичког живота у којима је председник, као актер, био важна фигура, али и компаративни аспект полупредседничких система источне Европе. Посебна пажња је посвећена институту суспензивног вета и ванредним овлашћењима. У светлу најновијих ставова дела политичке класе да је Устав зрео за ревизију, предлажемо један пакет реформи институције шефа државе. Држимо да је председник Србије, по садашњим и ранијим уставним овлашћењима, показивао кад јалов, кад не-институционално подстакнут пристрасан утицај, а да постигнутим резултатима, није испунио захтеве ефикасности и ефективности у политичком систему Србије.

У овом тексту, аутор ће покушати да кроз правни и политиколошки приступ, што реалније сагледа положај и улогу Уставног суда у Србији. Најпре, разматра се теоријски проблем природе овог државног органа и његових функција. Расветљавање оваквих питања не служи пуком теоретском ларпурлартизму, већ представља суштински допринос у погледу (не)оправданости одређених функција Уставног суда, претежно политичког карактера попут импичмента или забране политичких организација, будући да из карактера једног државног органа проистиче и домен његових надлежности. Посебан осврт је направљен у односу на праксу су­да према доступним подацима из 2009. године. Богата европска уставносудска јуриспруденција и литература, заузимају посебно место. Ови моменти су prima facie парадигме за процењивање ефикасности српског Уставног суда, али и као главно средство у анализи уставног судства in toto. Указује се на неопходност превазилажења традиционалне/вештачке дихотомије уставно право-по­литика, легитимизације уставног суда модификованим мерилима представничке демократије, док критички поглед на праксу (бројни нерешени предмети) наводи на закључак потребе структурног преобликовања суда.

Сврха овог рада ће бити да се утврди да ли и у којој мери постоји статистичка повезаност између два битна политичка фе­номена: фракционализације (фрагментације) партијског система и стабилности владе, односно дужине трајања ''кабинета'' унутар политичког система Србије. Уколико је евентуална корелација јака, држимо да би то у великој мери не само помогло квалитетнијем политиколошком закључивању у вези (не)стабилности политичких институција, него нам и омогућило да српску политичку науку подигнемо на виши ступањ који поред дескрипције или објашњења подразумева и релативно поуздану прогностику кроз употребу регресионе анализе. Пре тога, даје се преглед познатих формула за индекс фракционализације и оптира се за једну од њих, јер иако избор формуле не утиче на коефицијент корелације нити на регресију, на ово нас наводи чињеница да око формула не постоји сагласност у науци и да свака од њих посебно одговара на интуитивну представу о броју релевантних партија, уз различите девијације на релацији снага партија вредност индекса.

Дуго су легислативне студије биле ван средишта политичке науке. Пад интересовања у теорији је одговарао општем уверењу о "сумраку парламената" (decline of legislatures) унутар политичких система. Међутим, последњих деценија оживљено проучавање скупштина, и посебно њихових одбора, поклапа се са започетим процесима свеобухватне институционализације парламената, првенствено кроз снажење утицаја одбора у периоду који се у литератури назива ”успон парламената” (age of parliaments). Стога, у овом раду, централно место анализе заузима најновији Пословник Народне Скупштине Републике Србије из јула 2010, а у њему положај и улога скупштинских одбора. Пре тога се указује на теоријске аспекте конципирања легислативно-егзекутивних односа, тј. одбора као главних агената који утичу на природу тих релација, а тек потом се разматрају структура, процедуре рада и овлашћења српских одбора у упоредном контексту, као и утицај политичких партија на њихово чланство и функционисање. Овај рад је покушај аутора да прикаже институционални аранжман српског парламен­та и процени реформске потенцијале одбора.

Рад је подељен на четири дела. Први део теоријски обрађује однос слободног мандата и партијског јединства и у том погледу представља изузетак у односу на остале делове рада који су скоро сасвим квантитативно-емпиријског карактера. Ипак, овај почетни корак је био неопходан како би се боље разумела појава која се обрађује у другом делу рада кохезија парламентарних група при­ликом изгласавања закона, будући да она директно зависи од тога да ли и како посланици балансирају између двоструке улоге представника народа и партија у исто време. Трећи део рада испитује да ли постоје статистички значајне корелације између величине/ броја парламентарних група и броја законодавних предлога иницираних искључиво од стране парламента на примерима Немачке, Белгије, Шпаније, Потугалије, Италије, Мађарске и Србије. Четврти део рада нуди (колико нам је до сада познато) једину формулу у виду индекса за израчунавање степена развијености парламентарне групе. Тврдимо да овај индекс може значајно помоћи, приликом укрштања са другим параметрима, у мерењу не само перформанси или утицаја парламентарних група него и парламента као посебне јединице политичког система.

Рад у првом делу јесте резимe политичког оквира који је трасирао пут главним политичким темама око којих су се ломи­ла програмско-маркетиншка копља истакнутих кандидата у (пред) изборној председничкој кампањи. Други део је посвећен анализи нормативног спора у вези председничких избора, тачније чињеници да је тадашњи председник Тадић одлучио да посегне за непостојећом уставном категоријом у виду ‘’скраћења мандата’’, како би спојио председничке изборе са парламентарним и локалним, кандидовавши се тако трећи пут за место шефа државе. Трећи део разматра специфичности изборне кампање и политички маркетинг. Аутор у четвртом делустатистички истражује могуће политичко позиционирање бирача на релацији два изборна круга. Укршта општинске резултате кандидата из другог круга на националном, покрајинском и градском нивоу са општинским резултатима осталих респективнијих кандидата из првог круга који су двојици првопласираних пружили подршку за другу рунду. Такође се статистички тестира веза између процената освојених гласова Тадићау другом кругу и степена излазности, али и ‘’белих листића’’ на сва три поменута нивоа анализе. Рад се завршава закључком у виду последица председничких избора које оне остављају на политички живот Србије.

У овом чланку аутори теоријски објашњавају политички и економски феномен буџетских трансфера, као најважнијег облика фискалне децентрализације, на релацији републичка (централна) власт – аутономна покрајина Војводина, и то из перспективе теорије рационалног избора. Аутори показују да коришћењем модела секвенцијалних игара, односно ''обрнуте индукције'', може да се објасни због чега трансфери из централног буџета према покрајини расту/падају. Ток игре зависи пресудно од два фактора: партијског опредељења и природе сигнала између центра и покрајине. Ако је иста партија на власти у покрајини и центру, и ако центар није у стању да пошаље кредибилан сигнал покрајини да увећани трансфери не долазе у обзир (нпр, под изговором штедње и рационализације трошкова државе), онда постоје сви предуслови да покрајина пристисне центар и добије веће трансфере него иначе. Разматрање ових питања је предуслов бољег разумевања негативних последица актуелног институционалног аранжмана у сфери покрајинских јавних финансија које се огледају у пребацивању одговорности у виду пореског терета на пореске обвезнике који не живе/приходују у Војводини и у потенцијалном опасном расту војвођанског дуга.