Marko Mandić

Rat u Ukrajini koji je započeo 24. februara 2022. godine ulaskom ruskih trupa na teritoriju pomenute zemlje predstavlja prvi rat dve suverene države na evropskom kontinentu u 21. veku. Ovaj sukob izazvao je dramatične poremećaje u više aspekata. Osim ponovnog otvaranja pitanja vojne bezbednosti na tlu Evrope, pozicija Rusije kao jednog od ključnih izvoznika na tržištu energenata, te značaj Rusije i Ukrajine na tržištu hrane dovode do dodatnih poremećaja na međunarodnom nivou i iziskuju strateško prilagođavanje i ostalih evropskih država među kojima je i Srbija. Rat u Ukrajini je koincidirao sa izbornom kampanjom za predsedničke i parlamentarne izbore u Srbiji koji su se održali 3. aprila 2022. U radu se polazi od pitanja na koje načine su izborni akteri u izbornoj kampanji u Srbiji 2022. godine sekuritizovali rat u Ukrajini. Sekuritizacija određenog pitanja podrazumeva njegovo pomeranje iz političke u bezbednosnu sferu. Sekuritizaciju vrše sekurutizujući akteri specifičnim govornim činom usmerenim prema određenoj publici. Cilj sekuritizacije jeste sticanje podrške za uvođenje specijalnih mera kojima bi se adekvatno odgovorilo na sekuritizovano pitanje. Autori uvode posebnu kategoriju sekuritizacije na izborima koji u specifičnom društvenom i političkom kontekstu oblikuju proces sekuritizacije kroz nekoliko faktora. Koristeći ovaj okvir autori postavljaju hipotezu da su u izbornoj kampanji postojala tri pristupa izbornih aktera prema sekuritizaciji rata u Ukrajini koji su formirani na osnovu njihovog političkog pozicioniranja i ideologije.

Autor u radu analizira odnos prema srpskom identitetu od strane bivših vladajućih struktura Crne Gore predvođene DPS-om. Kao teorijski okvir u radu koristi se teorija sekuritizacije koja predstavlja adekvatan analitički i istraživački koncept za objašnjenje kako se i na koji način srpski identitet u Crnoj Gori označava kao egzistencijalna pretnja i opasnost po nezavisnost, suverenost i savremeni karakter crnogorske države. Premda diferencijacija između etnonacionalnog crnogorskog i srpskog identiteta unutar Crne Gore predstavlja proces koji je započeo i pre proglašenja nezavisnosti 2006. godine autor se primarno fokusira na procese sekuritizacije koji su obeležili period od prethodne dve godine. Analizom postojećeg javnog diskursa autor uočava sekuritizujuće poteze koje se uklapaju u „bezbednosnu gramatiku“ i identifikuje glavne činioce procesa sekuritizacije u Crnoj Gori koji nastoje da održe istovetni društveni i politički narativ u kojem dominira podela između crnogorskog i srpskog identiteta i označavanje potonjeg kao bezbednosne pretnje po državu.

Autori ovog rada ispituju moguću promenu kursa u spoljnoj politici Sjedinjenih Američkih Država i njeno strateško prilagođavanje u odnosima sa Rusijom. Sjedinjene Američke Države bile su jedina supersila u svetu nakon završetka Hladnog rata, ali savremeni međunarodni sistem obeležava rastuća multipolarnost. Ova promena na međunarodnoj sceni uzrokovana je usponom dve velike sile sa revizionističkim tendencijama – Kine i Rusije. Iako Kina predstavlja glavnog geopolitičkog suparnika SAD, Rusiji ne nedostaje ambicija da utiče na aktuelna svetska dešavanja. Mogući relativni dobitak u kinesko-američkom rivalstvu za SAD mogao bi se postići bližom saradnjom sa Rusijom. Iako bi ovo hipotetičko poboljšanje odnosa moglo biti od koristi za SAD, autori ovog rada zauzimaju stav da je približavanje između dve zemlje trenutno malo verovatno. Koristeći neoklasični realizam kao teorijski okvir, rad ispituje moguću američko-rusku stratešku saradnju, uključujući u analizu spoljne i unutrašnje faktore koji utiču na državnu spoljnu politiku i strateško prilagođavanje. Rad takođe ispituje otvaranje SAD prema Kini tokom Hladnog rata za vreme predsedničke administracije Ričarda Niksona i upoređuje ga sa savremenim stanjem u svetu.

Politika uslovljavanja Evropske unije predstavlja mehanizam koji EU praktikuje kao deo sopstvene politike proširenja kako bi uticala na unutardržavne političke i ekonomske reforme zemlje kandidata za članstvo. Pomenuta politika doživela je veliki uspeh u procesu proširenja EU na zemlje Centralne i Istočne Evrope. Međutim, ovakav uspeh nije ponovljen u procesu pristupanja Srbije. Srbija odbija da harmonizuje svoju spoljnu politiku sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU (ZSBP EU) u okviru pregovaračkog poglavlja 31, najviše zbog nespremnosti uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji. Podsticaji koje članstvo u EU u vidu demokratizacije, vladavine prava, jedinstvenog tržišta nudi državi kandidatu nisu garant usaglašavanja ako su na „pregovaračkom stolu“ teme vezane za nacionalne interese države koji nisu u skladu sa spoljnopolitičkim stavovima EU. Centralno pitanje ove istraživačke analize je zašto se u slučaju Republike Srbije politika uslovljavanja ne pokazuje kao uspešan mehanizam usaglašavanja sa ZSBP EU. Prvi deo posvećen je konceptu politike uslovljavanja EU i kriterijuma koji su preduslov njene uspešnosti. Drugi deo rada posvećen je analizi usklađenosti spoljne politike Republike Srbije sa ZSBP EU. Treći deo rada bavi se ograničenjem politike uslovljavanja EU i njene moći da utiče na preoblikovanje spoljne politike Srbije. Bez obzira na podsticaje koje EU nudi kroz svoju politiku uslovljavanja, troškovi promene spoljne politike Srbije bili bi veliki za obe strane, kako za vladajuće strukture u Srbiji koji temelje spoljnopolitički kurs na evrointegracijama i bliskim odnosima sa Rusijom, tako i za EU koja usled „zamora proširenja“ veći akcenat stavlja na fleksibilnije uslovljavanje u cilju očuvanja bezbednosti i status quo na Balkanu.