Марко Филијовић

Предмет истраживања у раду представљају активности џихадиста на простиру тзв. Црног континента. Аутори најпре пружају кратак историјски преглед развоја џихадистичке идеологије на глобалном плану, након чега следи детаљније испитивање њених специфичних манифестација у Подсахарској Африци. Истражујући ову тему, главни циљ био је да се идентификују јединствене карактеристике и изазови које ова претња представља у поменутом региону. У оквиру студије коришћен је модел који је првобитно развио Џефри Предмор 2011. године за анализу побуњеништва на Северном Кавказу. Он укључује три кључна аспекта која су теоретичари идентификовали као неопходна за успех побуњеништва: ниво воље укључених актера за постизањем зацртаних циљева (висок степен воље за победом или одсуство/недовољан степен воље); избор стратегије укључених актера (директна, индиректна или комбинована стратегија); и обим екстерне подршке укљученим актерима (значајна спољна подршка, ограничена спољна подршка или одсуство спољне подршке). Истраживање је засновано на методологији анализе садржаја, уз коришћење разноврсних извора података, укључујући званичне извештаје релевантних међународних организација, утемељене научне публикације реномираних аутора из дате области и новинске чланке. Аутори су закључили да свети ратници у Подсахарској Африци поседују снажну одлучност да остваре своје циљеве на локалном нивоу. Међутим, њихова снага воље има тенденцију да се смањи када су у питању глобалне амбиције. Када је реч о одабиру префериране стратегије, установљено је да су афрички џихадисти усвојили првенствено индиректан приступ. Они фаворизују герилски начин ратовања, који се показао као веома ефикасан у постизању замишљених циљева. Изузетак представљају високо структуриране оружане групације које повремено користе директну стратегију – конвенционални војни приступ – али не у значајној мери. Коначно, у контексту спољне подршке афричким џихадистичким групама, примећено је да она постоји. Међутим, иста не потиче од глобалне борбе џихадиста против неверника. Уместо тога, она открива симбиотски однос између локалних милитантних група и међународних терористичких организација попут Ал-Каиде и Исламске државе, вођен обостраном користи и заједничким циљевима. Основна претпоставка да подсахарски џихадисти представљају изразиту претњу међународно признатим државама на поменутом континенту и да би потенцијално могли да оснују некакв ентитет сличан Исламској држави у Подсахарској Африци, делимично је потврђена. Иако поседују снажну вољу, добро разрађену стратегију и ограничену спољну подршку за постизање својих циљева, мало је пак вероватно да ће у блиској будућности моћи да успоставе нешто попут калифата. Па ипак, у областима где су афрички свети ратници значајно утврдили своје положаје, они ефективно функционишу као алтернатива легитимно изабраним властима. Манипулишући ситуацијом у којој влада друштвена дискриминација, политичка маргинализација, спор економски развој и насиље које врше регуларне оружане снаге, они су успели да створе својеврсне парадржавне ентитете, заоштравајући при том (међу)етничке сукобе.

Процес милитаризације Арктика већ неко време привлачи пажњу међународне политичке и научне јавности. У овом раду, аутори су фокусирани на анализу руске војне моћи на Високом Северу. Применом SWOT анализе, циљ је био да се испита које су основне снаге, слабости, могућности и претње које карактеришу руску арктичку стратегију у војном домену. Дошло се до сазнања да главну снагу војног ангажмана Руске Федерације на простору око Северног пола чине масивна заступљеност војне инфраструктуре и особља, као и војно-технолошка супериорност, нарочито када је реч о ракетним системима. Велика шанса за унапређење постојеће позиције Русије лежи у потенцијалном проширењу војне сарадње с другим (неарктичким) нацијама, пре свега са Кином. Тренутно одсуство значајнијих сталних снага Сeверноатлантске алијансе (North Atlantic Treaty Organization – NATO) на том подручју, такође је битан фактор. С друге стране, највећу претњу за званичну Москву представља актуелно проширење НАТО-а и с тим повезана проблематика заштите националних граница. Основу слабост Руске Федерације када је реч о Арктику чини неусаглашеност војне компоненте са осталим (невојним) аспектима пројекције моћи у региону. Климатске промене и лоше стање једног дела војне опреме додатно су оптерећење. Уколико Русија жели да задржи војни примат и статус арктичке водеће нације у будућности, аутори закључују да ће за то бити неопходно видно јачање осталих регионалних потенцијала – социјалних, економских и др.

The introduction of this paper presents a historical overview of India's relations with African countries. Joseph Nye's theory of soft power is presented as a theoretical background, its role in the theory of international relations as well as the possibility of education becoming an instrument of soft power. In the provided overview of India-Africa educational cooperation, it can be seen that India is implementing a very concrete, well-organized, and smart strategy in the field of educational cooperation on the African continent, especially its ITEC and SCAAP programs. To analyze the Indian soft power approach we use SWOT analysis. As for strengths, the paper emphasizes India's approach to African countries in the field of education which is based on mutual respect, a common attitude towards decolonization, historical and trade ties. More importantly, the cooperation is free of any conditioning. The greatest hidden asset of India are ITC technologies, if used adequately, it can give India an advantage over the competition in other sectors as well, not just education. The African education market has great potential for cooperation. The main opportunity for further development of this cooperation are favorable conditions for Indian students when compared to Western destinations or China. Online education also has great potential. Weaknesses and threats are related to racial discrimination and competition from other actors.

Супарништво из Хладног рата пренето је и у свемир када су Совјети лансирали Спутњик 1957. године, што је довело до тога да свемир буде препознат као четврто подручје ратовања. Како се монопол Сједињених Држава и бившег Совјетског Савеза губио, настајао је простор за нове актере који се појављују у Азији, где су Кина и Индија, због својих улагања у свемирску технологију још педесетих година 20. века, имале значајну предност. Овај рад прати развој свемирских програма ове две азијске земље и утврђује како су ти програми прилагођени да испуне њихове тежње да постану глобалне свемирске силе. У контексту компетитивне сарадње која карактерише њихове свеукупне билатералне односе, рад процењује тенденције њихових националних свемирских програма у циљу предвиђања да ли ће се кинеско – индијски односи кретати ка сукобу или сарадњи. С обзиром на сличне амбиције обе државе у свемиру, у раду се закључује да постоји простор за сарадњу, као и за конкуренцију, а којим путем ће ове земље кренути у великој мери зависи од њихових националних интереса и даљег развоја њихових будућих пројеката.

Корупција се у фокусу овог рада налази због својих ефеката на функционисање заједнице и квалитет живота њених чланова. Она представља глобални безбедносни проблем, јер се испољава у свим државама савременог света без обзира на њихов ниво развоја и демократске традиције. Постоје одређене варијације у односу на ефекте корупције што зависи од снаге државе и њених институција да се обрачунају са овом негативном појавом. Развијене земље нису имуне на корупцију, али у њима постоје функционални механизми који је држе под контролом. Корупција се највише испољава у системима који су у функцији задовољавања јавних интереса. Концепт људске безбедности представља добар аналитички оквир који може да допринесе утврђивању нивоа корупције, њеним ефектима и узроцима. У раду смо изабрали три димензије људске безбедноси које најбоље отсликавају узроке и последице коруптивне праксе. На основу резултата истаживања може се рећи да постоје одређени узрочно-последични односи између карактера политичког система и економских прилика који погодују развоју корупције. Најзначајнија последица корупције је смањење јавних фондова што се најдрастичније манифестује у функционисању здравственог система.