Marko D. Milanović

Sistem socijalne zaštite je u poslednjih godina postepeno reformisan, pri čemu su najveće promene sprovedene na nivo u centara za socijalni rad (CSR) menja se uloga CSR, uvode organizacione promene i promene u metodologiji stručnog rada. Ovo istraživanja ima za cilj da evaluira primenu Pravilnika o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad (Pravilnik) iz perspektive zaposlenih u CSR u Srbiji, kao stručnjaka koji neposredno rade sa korisnicima i primenjuju Pravilnik u svakodnevnom radu. Istraživanjem je obuhvaćeno 283 radnika zaposlenih u 23 CSR-a iz svih regija Srbija bez Kosova (12.7% populacije), a organizovano je i 8 fokus grupa i 20 intervjua. Dok pravilnik povećava mogučnost participacije korisnika, ograničenost vremena koje radnici mogu da posvete korisniku dovodi u pitanje njihovu stvarnu partiicipaciju. Organizacija vođenja slučaja i supervizija je pozitivno ocenjena, pri čemu se postavlja pitanje potrebe administrativne supervizije za iskusnije radnike. Kao veliki nedostatak Pravilnika zaposleni vide proizvoljno definisane normorinje broja zaposlenih, pri čemu je potrebno na empirijskim osnovama evaluirati zadate norme i razviti sistem normiranja. Kao drugi nedostaci, navode se nedovoljno razvijene procedura rada i stručnih znanja potrebnih za primenu predviđenih zadataka, kao i preobimna administracijom. Veoma važan faktor, nevezan za Pravilnik je nepostojanje adekvatnih mehanizme vrednovanja rada i kontrola kvaliteta rada zaposlenih, što direktno utiče i na rad sa korisnikom i opterećenost kvalitetnih radnika. Rezultati ukazuju na to da donošenje Pravilnika predstavlja značajan napredak u uređenju sistema i prilagođavanja sistema potrebama korisnika, ali da sami efekti primene zavise u velikoj meri i od drugih karakteristika sistema.

Podaci o stanovništvu koje živi u romskim naseljima su u velikoj meri nepouzdani, a prakse navođenja podataka često dovode do njihovog iskrivljenja. Ovo za posledicu ima da donosioci odluka i javnost teško mogu da procene kvalitet informacija što ime negativan uticaj na kreiranje politika. Rad ima za cilj da, na osnovu pregleda literature, široj publici približi neke od važnih podataka koji se odnose na uslove života u romskim naseljima i izazove sa kojima se suočava sistem socijalne zaštite prilikom podrške Romima. U prvom delom radu, sa osvrtom na kvalitet podataka, predstavljeni rezultati različitih istraživanja koja se odnose na uslove života u romskim naseljima. Pokušali smo i da na osnovu ovih podataka opišemo stepen ugroženost i procenimo broj ugrožene dece koja žive u romskim naseljima. Zatim su prikazani neki od izazova sa kojima se sistem socijalne zaštite suočava prilikom podrške osobama romske nacionalnosti, i generalno osobama koje žive u dubokom siromaštvu, sa fokusom na zaštitu dece. Jedan od nedostataka je zasnovanost podrške Romima na materijalnim davanjima, pri čemu je ovaj vid podrške nedovoljan, a često i nedostupan Romima. Podaci koji se prikupljaju u okviru sistema socijalne zaštite, još uvek ne omogućavaju targetiranje, planiranje i praćenje efekata usluga, pa time ni prilagođavanje usluga potrebama Roma. Neprilagođena podrška sistema i duboka deprivacija dodatno dovode do toga da su romska deca nalaze u povećanom riziku od izdvajanja iz porodica. Ovo ukazuje na potrebu analize resursa sistema odnosu na potrebne resurse za obezbeđivanje adekvatne podrške romskim porodicama.

Stanovništvo Republike Srbije je među najstarijim populacijama u svetu, ali usluge socijalne zaštite namenjene starima nisu dovoljno razvijene, te potrebe starih za podrškom često ostaju nezadovoljene. Cilj ovog istraživanja je da se ispitaju zadovoljene i nezadovoljene potrebe, kao i struktura podrške starima koji žive u zajednici i koriste uslugu pomoći u kući. Isto tako interesovalo nas je da li postoji povezanost dostupnosti podrške i stepena potrebne podrške. Za ispitivanje potrebe za podrškom korišćena je Skala za procenu funkcionalne efikasnosti BSM. Istraživanje je realizovano tokom 2013. godine na uzorku starih koji su koristili usluge u zajednici u Sremskoj Mitrovici (N=42). Rezultati ukazuju da je najvećem broju starih koji koriste usluge u zajednici potrebno stalno prisustvo drugog lica. Kada koriste samo uslugu pomoći u kući, podrška za stare postoji pre svega u odnosu na održavanje higijene, kupovinu i pripremu hrane, dok ne postoji u slučaju kada je starima potrebna podrška za učestvovanje u grupnim aktivnostima, druženje, provođenje slobodnog vremena i kretanje u zajednici. Ovo ukazuje da se trenutno zadovoljavaju samo osnovne potrebe starih, dok starima nedostaje podrška za participaciju u društvu. Iako stari koriste usluge u zajednici, porodice i dalje ostaju dominantni pružaoci podrške, a njihova uloga raste sa povećanjem potrebe za podrškom. Ovo ukazuje da se stari iako žive u zajednici, nalaze u svojevrsnoj izolaciji. Kako bi se to promenilo potrebno je razvijati i formalnu i neformalnu podršku starima za provođenje slobodnog vremena i druženje, kao i usluge namenjene starima na prvom stepenu podrške, odnosno obezbediti medicinsku i drugu negu u zajednici.

Predmet rada je analiza usklađenosti zakonodavnog okvira sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, kao i ispitivanje stavova predstavnika civilnog sektora o tome šta je potrebno dalje preduzeti kako bi se pospešilo zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Kroz rad se nastoji da se na osnovu analize zakonodavstva daju preporuke za dalje usklađivanje sa Konvencijom, kao i da se izdvoje i kroz šemu prioriteta prikažu ključne aktivnosti kroz koje bi se unapredio kvalitet zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Jedan od metodoloških pristupa korišćenih u radu je analiza sadržaja relevantnih dokumenata, kroz koju je utvrđeno da je zakonodavni okvir uglavnom usaglašen sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, ali da postoje oblasti koje je neophodno promeniti. Kroz anketno istraživanje i radionice u kojima su učestvovali predstavnici civilnog sektora izdvojene su aktivnosti koje su rangirane u odnosu na njihov značaj za unapređenje kvaliteta zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Može se zaključiti da najveći efekat na zapošljavanje imaju mere usmerene na širi društveni kontekst, poslodavce, obrazovanje, lokalnu samoupravu i same osobe sa invaliditetom. U drugu grupu mera koje su po oceni ispitanika manje važne od prve, spadaju mere usmerene na promenu zakonskog okvira, Nacionalnu službu za zapošljavanje, odnosno procenu radne sposobnosti i one usmerene na jačanje porodice osoba sa invaliditetom. Za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, su prema mišljenju ispitanika najmanje važne mere usmerene na same organizacije osoba sa invaliditetom, medije i zdravstvo.

Prema Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom propisana su jednaka prava na zapošljavanje svim osobama sa invaliditetom, što zahteva velike promene u politikama zapošljavanja ove populacije svuda u svetu. Svrha ovog teksta je da prikaže probleme i perspektive, kroz neposredna iskustva različitih aktera u procesu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, kako bi se bolje razumeo njihov položaja na tržištu rada. Uključivanje osoba sa invaliditetom u radni proces otežava dugogodišnja isključenost iz društva, te veliki broj njih nema dovoljne specifične i nespecifične kompetencije da se uključi u tržište rada. Nedovoljna pristupačnost resursa zajednice, a posebno prevoza za osobe kojima je potrebna podrške u kretanju, značajno utiče na ograničene mogućnost za zapošljavanje. Negativni stavovi i neadekvatan pristup informacijama dovode do toga da poslodavci zakonske mogućnosti doživljavaju kao dodatni namet, a ne kao podsticajne mere. Poseban problem ogleda se u činjenici da je javni sektor najazstupljeniji poslodavac osobama sa invaliditetom, dok su aktuelno vrlo ograničene mogućnosti novog zapošljavanja.