Maja Nastić

U radu se analiziraju novine sadržane u važećem izbornom zakonodavstvu, usvojenom početkom godine i primenjenom na aprilskom izborima, s ciljem da se utvrdi da li novousvojeni izborni zakoni doprinose uspostavljanju višeg stepena demokratičnosti i transparentnosti izbornog postupka. U fokusu su rešenja sadržana prvenstveno u Zakonu o izboru narodnih poslanika, koji je zadržao status centralnog izbornog zakona. Analizom su obuhvaćeni sledeći segmenti izbornog zakonodavstva: izborno pravo, izborna administracija, zaštita izbornog prava, mere afirmativne akcije i posmatranje rada organa za sprovođenje izbora. Izmenom izbornog zakona proširena je osnova za uživanje izbornog prava. Struktura izborne administracije dopunjena je uvođenjem srednjeg nivoa, u vidu lokalnih izbornih komisija. Uvedena su nova pravna sredstva u odnosu na odluke o imenovanju članova izbornih komisija, ali je zadržan postojeći oblik delovanja u stalnom i proširenom sastavu. Kada je u pitanju zaštita izbornog prava, postojeći sistem nadograđen je uvođenjem novih pravnih sredstava. Mere afirmativne akcije u pogledu lista nacionalnih manjina sada dolaze do izražaja i u fazi kandidovanja predstavnika. Potpuna novina je regulisanje položaja domaćih i stranih posmatrača. Međutim, donošenje novog izbornog zakona, po prvi put, nije se odrazilo na suštinske elemente izbornog sistema, koji se tiču veličine izborne jedinice, načina kandidovanja, tipa izborne liste i izborne formule za raspodelu mandata. Navedeni elementi ostali su nepromenjeni, iako se tokom dve decenije primene, više puta ukazivalo na neophodnost njihove izmene. Odsustvo demokratske političke kulture, nedovoljno poznavanje izbornih pravila od strane izborne administracije i odsustvo odgovornosti prema biračima od strane glavnih aktera izbornog procesa ostaju glavna prepreka u sprovođenju izbornih pravila.

U trenutku kada je naš Ustav navršio deceniju svoje primene, a polazeći od značaja i funkcije izbora u savremenim demokratijama, namera nam je da analiziramo ustavne principe izbornog sistema. To su: princip opšteg prava glasa, princip jednakog prava glasa, princip tajnog glasanja, princip neposrednog glasanja i princip slobodnog glasanja. Navedeni principi istovremeno predstavljaju zajedničke imenitelje svakog izbornog sistema i prepoznati su kao sastavni deo evropskog izbornog nasleđa. Međutim, njihova sadržina u proteklom periodu bila je podložna promenama. Sa evolucijom društva, prava i politike, sadržina ovih načela je promenjena i oblikovana prema sadašnjim prilikama. Navedeni principi izbornog sistema razvijali su se i oblikovani su u izbornoj praksi tokom prethodnih deset godina. Ustav Srbije ne određuje tip izbornog sistema, ali implicite opredeljuje se za proporcionalni izborni sistem, koji je detaljnije razrađen izbornim zakonom. Tim povodom primećujemo i jedan paradoks: parlamentarni izbori i deset godina nakon donošenja Ustava, sprovode po izbornom zakonu koji je donet šest godina pre usvajanja Ustava. Iako je ovaj zakon više puta menjan, njegova celovita revizija izostala je nakon donošenja najvišeg pravnog akta. Poželjno je donošenje jedinstvenog izbornog zakona, kojim bi bili regulisani svi izbori, čime bi se obezbedila konzistentost sprovođenja izbora i jedinstvena implementacija zakona u vezi sa izborima.

U fokusu rada je teritorijalna predstavljenost, koja se posmatra u smislu raspodele mesta u parlamentu i udela populacije koja nastanjuje određeni prostor. Teritorijalna predstavljenost posmatra se iz perspektive različitih izbornih sistema, a posebno u slučaju kada je čitava država jedna izborna jedinica. Dostupni podaci jasno ukazuju u kojoj meri je ona marginalizovana komponenta izbornog sistema Srbije. Naše polazište je da teritorijalna predstavljenost utiče na kontekst donošenja odluka nosioca izvršne i zakonodavne vlasti, odnosno da loša teritorijalna predstavljenost može proizvesti niz negativnih posledica. Stoga, u radu se daju predlozi izmene izbornih pravila, kako bi se ostvarili uslovi za poboljšanje teritorijalne predstavljenosti u našem sistemu.