Luka Bešlagić

PERIODIKA

LIOTAROVA POSTMODERNA POLITIKA NESVODIVE PLURALNOSTI I BESKONAČNO UMNOŽAVAJUĆIH JEZIČKIH IGARA

U radu se filozofija Žan-Fransoa Liotara tumači kao svojevrsna postmodernistička politička teorija. Označavajući postmodernost kao trenutak kada metanaracije moderne gube legitimacijsku moć, Liotar objašnjava da mnoštvo raznorodnih mikronarativa zamenjuje ve­like priče univerzalističkog projekta modernosti hrišćanstvo, prosvetiteljstvo, marksizam a sveopšta fragmentarnost ukida svaku pretpostavku uspostavljanja totaliteta. Zasnivajući svoju politiku postmoderne na tragu poznih Vitgenštajnovih promišljanja jezika i njegovog koncepta jezičke igre, Liotar u svom opisu konflikata pluralnog sveta uvodi pojam raskola: sukob između suprotstavljenih pozicija koji se ne može razrešiti, jer izostaje univerzalni kriterijum na osnovu kojeg bi mogla biti doneta pravična presuda koja bi prihvatila specifičnost i nesvodivost svake od uključenih strana. U tekstu se, konačno, preispituje sama opravdanost aktuelnog proučavanja postmodernosti u odnosu na recentne pojave različitih pristupa koji nude teorijsku alternativu postmodernizmu. No, Liotarova filozofija post­moderne interpretirana, dakle, kao jedna politička teorija ostaje relevantan teorijski diskurs koji još uvek uverljivo može objasniti pluralnost, heterogenost i nesamerljivost mnoštva jezičkih igara savremenog post-postmodernog sveta.