Катарина М. Милошевић

У раду аутор истине пресудну улогу политичке партиципације грађана и националог идентитета у циљу „оздрављења“ демократских начела и институција друштва и локалних самоуправа. Криза легитимације демократских друштава показала је да се демократија не може свести само на техничко питање конституисања и одржавања власти, већ да грађани имају право, потребу и дужност партиципирања у контроли власти, постављању захтева и у процесима одлучивања. Полазни принцип у раду, када је реч о праву учешћа грађана на локалном нивоу јесте да није реч о праву које грађанима „дарује“ њихова локална самоуправа или државна власт, нити о праву које проистиче из међународних документа, већ о једном оригинерном праву грађана и темељном принципу демократског уређења. У другом делу рада, аутор питање националног иден­титета представља као један веома комплексан фе­номен којим су се бавили многобројни теоретичари најразличитијих дисциплина. Национални идентитет, и поред предвиђања да ће крај XX и почетак XXI века бити време без нација, још увек представља вео­ма актуелну тему. Главне методе којима се аутор користи у свом раду су метод анализе садржаја и компаративни метод.

Рад је посвећен теоријској анализи политичког комуницирања, улози актера политичког комуницирања и утицају, како квалитета политичког комуницирања, тако и актера политичког комуницирања, на партиципацију грађана (у циљу утврђивања евентуалне зависности између квалитета политичког комуницирања и степена развијености грађанске партиципације). Основни предмет истраживања у раду је квалитет политичког комуницирања грађана у јавном политичком животу и његов утицај на партиципацију грађана у Србији.

У раду су идентификовани разлози слабог друштвеног и политичког ангажмана и активизма грађана, кроз истраживање утицаја политике, медија и грађана на ниво и квалитет политичког комуницирања. Аутори говоре о грађанској партиципацији у локалној самоуправи, представницима власти, медијима и грађанима у њиховом међусобном односу у процесима политичког комуницирања и политичке партиципације, који представљају поуздане индикаторе достигнутог нивоа и квалитета демократизације укупног друштва. Без подизања политичке културе грађана, али и представника власти, као и без оснаживања демократског капацитета медија – нема партиципације грађана у и ван политичког поља, односно јавности. Основни предмет истраживања у раду је: партиципација студената у јавном политичком животу у Пироту. Рад је посвећен теоријској анализи: улоге актера политичког комуницирања (политичари, медији и грађани), емпиријској анализи: степена развијености политичке партиципације на локалном нивоу, утицају актера политичког комуницирања на партиципацију грађана на локалном нивоу (на основу ставова студената о томе), као и анализи ставова студената о квалитету размене политичких садржаја, повратности информација и договора на релацији политичари-медији-грађани (у циљу утврђивања евентуалне зависности између квалитета политичког комуницирања и степена развијености политичке партиципације).

У раду се разматра проблем дефинисања појма националне безбедности, политике националне безбедности базиране на демократским начелима државе и политичког система као основног фактора стабилности државе и унутар ње, и националне безбедности заједнице. Прво се расправља о појму безбедности уопште и изводи дефиниција безбедности у ужем и ширем смислу речи. Затим се даје преглед значајнијих дефиниција националне безбедности српских аутора као и најпознатијих дефиниција страних аутора. У раду аутори апострофирају да је политички систем био и остао, поред државе, суштински најбитнији елеменат када се ради о националној безбедности.

Политичка ситуација у Србији као и у готово свим бившим социјалистичким земљама, препуна је дефицита демократских потенцијала али и значајних резерва грађана према неформалним и формалним облицима сопственог учешћа у управљању јавним пословима. У овим земљама, укључујући и нашу, наслеђена политичка култура не вреднује позитивно било какав вид грађанског учешћа у одлучивању или било каквог ангажмана грађана у пословима од јавног значаја. Поменути постојећи дефицит изворно људских и демократских потенцијала, на делу је не само у политици већ у читавој социокултурној стварности која се са политиком међусобно прожима. У покушају да превладају ову ситуацију, представници политичких власти потражили су савезника, довољно јаког али и слабог како би га могли инструментализовати  и (и)користити у сврхе творења и формирања мишљења које се суштински не разликује од њиховог. Пронашли су га у виду гласног и јаког, и, што је најважније, оног који утиче на грађане формирајући им мишљење – медији – који представљају техничке канале дисеминације информација, али не само то, већ  и канале стабилизовања политичке власти.