Јован Ћирић
ПРАВНА НАУКА У СРБИЈИ ДАНАС
У овом чланку, аутор разматра неколико питања о положају и значају правне науке у Србији, од којих је основно питање: какав je утицај правника научника на политичаре доносиоце одлуке? Практично, питање је колико су политичари у Србији спремни да саслушају и уваже мишљење, ставове, аргументе струке и науке? Аутор овог чланка сматра да тзв. доносиоци одлука, односно политичари у Србији веома мало уважавају аргументе струке и науке, пре свега када је реч о праву, већ да су им најважнији математички резултати гласања у Парламенту. И систем тзв. пројектног финансирања, не доприноси томе да се побољша положај правна науке у Србији. Тај систем доводи до тога да научници све више пишу различите чланке и књиге, заправо до тога да настаје систем хипер-продукције, а самим тим и смањивања квалитета. Осим тога, поставља се и питање како функционише систем рецензирања код пројектног финансирања. Углед и ауторитет науке и научника у Србији је због свега данас нижи него што је био некада. Аутор овог чланка због тога истиче да би једно добро решење било направити неку мешавину између пројектног и институционалног финансирања.
ТЕРОРИСТИ – ОНИ И МИ
Тероризам је друштвени феномен који се налази у центру пажње многих научника. Ипак, може се рећи да ми још увек мало знамо о тероризму. Поготову мало знамо о људима, о терористима, ко су они и зашто чине терористичке акте. Тако се може рећи да постоји велико неразумевање између НАС и ЊИХ. Ми терористе доживљавамо као фанатике И лудаке, који припадају неком другом свету, другој цивилизацији. Међу Европљанима и Американцима постоји пуно предрасуда, нарочито када се говори о Арапима и Муслиманима. У том смислу своју улогу играју и западни мас-медијикада извештавају о тероризму. Ако желимо да дамо један ефективан одговор на криминалитет и тероризам, морамо имати праве информације о менталитету, култури и личности учинилаца. Многи експерти данас говоре да репресивни одговор тероризму није прави пут у борби против тероризма. Бомбе и ваздушни удари производе мржњу и терористичку реакцију. Бомбе на Сирију, Ирак, Либију и Авганистан могу једино да допринесу терористичком одговору према циљевима у западном свету. У том се смислу може говорити о меканим мерама у борби против тероризма, али, пре свега морамо превазићи поједностављивање на релацији ОНИ и МИ. Аутор овог текста мисли да је веома важно доћи до правих информација о терористима и начину њиховог размишљања. Ћирић мисли да терористи врло често сагледавају себе као жртве западног империјализма и колонијализма. Са друге стране у овом тексту, аутор говори о многим политичким и медијским манипулацијама које се тичу тероризма. Ако су жртве једног терористичког напада људи из западно-европских земаља, то је једна прича, али је сасвим друга прича ако они долазе из неке друге земље. Понекад неки од терориста могу бити коришћени од стране Европљана и Американаца зато да би дестабилизовале неке друге земље. Аутор овде приказује ситуацију у вези са Косовом и ОВК. Припадници ОВК су најпре били третирани као дилери дроге и терористи, да би на крају постали савезници Сједињеним америчким државама и НАТО пакту. Слично је и са Русијом и Чеченијом, тако да постоји пуно манипулација када говоримо о тероризму, терористима, ЊИМА и НАМА. Аутор овог текста говори такође и о употреби страха од тероризма како би се ограничила људска права осумњичених терориста, али и обичних људи. Ако кажете да је нешто неопходно због опасности од тероризма, тада је све озвољено. Тероризам представља оправдање за увођење многих недемократских мера. У сваком случају, главни закључак аутора овог текста је да морамо сазнати што више о терористима: ко су они И како размишљају, а што је важно ако желимо да направимо прави одговор тероризму.
