Јован Чекић
ПОЛИТИКЕ ВИДЉИВОСТИ: УМЕТНОСТ У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ
Ако се пође од Бењаминове тезе да су документа културе истовремено и документа варварства, чини се да то најдиректније показују управо споменици у јавном простору. Јавни простор представља конститутивни моменат политике видљивости иза којег стоји држава. Следећи бењаминовску линију, ова теза се може даље проблематизовати, пре свега, постављањем питања како документи варварства постају документи културе и које су то стратегије маскирања насиља инхерентне оваквом обрту што је полазиште овог текста. Полазећи од схватања W. Ј. Т. Мичела да је насиље “укодирано” у концепт и праксе уметности у јавном простору теза овог текста је да је то насиље заправо системско, “нормализација” објективног насиља у процесу конституисања традиције, односно једне политике видљивости унутар доминантне реалности неке историјске формације. У прилог овој тези, у тексту су анализирани радови Бенксија, Мауриција Кателана и Ханса Хакеа у јавном простору који се баве мапирањем трагова системског насиља.
