Jelena M. Pešić

Ovaj rad bavi se fenomenom medijske komunikacije iz perspektive uslova za razvijanje njenih demokratskih kapaciteta. Polazeći od temeljne važnosti koju javnost i normativni principi njenog funkcionisanja imaju za ostvarivanje demokratije, prikazani su diskurzivni model javnosti i proces socijalnog strukturiranja medijske publike u javnost, posredstvom medijske komunikacije. Istraživanje medijskog posredovanja društvene i političke stvarnosti foku­sirano je na ulogu javnih diskursa u procesu konstrukcije društvenih reprezentacija i identiteta, s posebnim osvrtom na njegovu političku dimenziju. Označavanje stvarnosti posredstvom diskursa shvata se kao fenomen ključan za razumevanje medijske proizvodnje značenja, ali i kao svojevrsni fon svih strategija medijskih manipulacija. Posmatrana u tom kontek­stu, kritička analiza diskursa ima veliku važnost za unapređivanje demokratskih kapaciteta medijske komunikacije zato što upravo kroz analizu jezičkih (diskurzivnih) struktura razobličava poredak moći u društvu, čineći vidljivim mehanizme kojima se taj poredak uspostavlja, manifestuje i reprodukuje. Na temelju ovih analiza rad pruža konceptualne, teorijske i metodološke osnove za kritičku analizu medijskog diskursa, koja predstavlja jedan od ključnih preduslova za ostvarivanje otvorenosti, racionalnosti i suverenosti javne sfere, kao konstitutivnih principa demokratske komunikacije.

U radu se analiziraju pragmatička shvatanja kritičkog mišljenja, po kojima se ono praktično izjednačava sa efikasnim rešavanjem problema ili efektivnim mišljenjem. Razmatraju se tri ključne teze ovog pristupa, koje predstavljaju novinu u određenju prirode i konstituenata kritičkog mišljenja. Prva teza odnosi se na isticanje njegove instrumentalne vrednosti u ostvarivanju akademskih i praktičnih ciljeva. Druga teza tiče se zasnivanja kritičkog mišljenja na pojmu naučne metode, kao osnove za dolaženje do pouzdanog, racionalno zasnovanog znanja. Trećom tezom naglašava se važnost predmetnog znanja i strategija rešavanja problema u kritičkom mišljenju. Na osnovu kritičkog razmatranja ovih teza preispituje se mogućnost zasnivanja kritičkog mišljenja samo na konceptu instrumentalne racionalnosti. Iako nesporne instrumentalne vrednosti, kritičko mišljenje nije uvek isplativo, čak ni svojstveno nekim bazičnim principima našeg kognitivnog funkcionisanja, zbog čega se ne može adekvatno teorijski zasnovati bez uključivanja vrednosne dimenzije i emancipatorne racionalnosti.

Cilj ovog istraživanja bio je da utvrdimo sa kojim se problemima suočavaju mladi u Srbiji i kako procenjuju njihovu težinu, kao i da li postoje razlike u zavisnosti od pola, uzrasta, tipa škole i dela Srbije u kome mladi žive. Zanimalo nas je i da li su problemi, tipični za adolescentni uzrast i globalne društvene promene, pojačani odrastanjem u uslovima duboke ekonomske krize i tranzicije. Istraživanje je obavljeno 2007. godine, na uzorku od 2419 mladih, stratifikovanom po regionu (Beograd, Severna, Centralna i Južna Srbija), uzrastu (od prvog do četvrtog razreda srednje škole) i tipu škole (gimnazije i srednje stručne škole). Korišćen je upitnik konstruisan za potrebe ovog istraživanja. Rezultati pokazuju da većinu ispitivanih problema mladi ne doživljavaju kao velike ili posebno ugrožavajuće. Tri problema najviše brinu mlade, u smislu da ih više od trećine doživljava kao veće ili velike probleme: malo zanimljivih mesta za izlaske (46%), nedostatak slobodnog vremena (41%) i dosada (35%). Iznenađujuće mali broj mladih ima ozbiljnijih problema u odnosu sa roditeljima (22%) i vršnjacima (14%). Devojke i stariji srednjoškolci dosledno procenjuju skoro sve razmatrane probleme kao teže. Generalni zaključak je da dobijena slika nije onespokojavajuća, čemu verovatno najviše doprinose lepota, energija i optimizam same mladosti, kao životnog doba.

U radu se analizira i obrazlaže značaj kritičkog mišljenja za adekvatno funkcionisanje i razvoj demokratije u savremenom društvu. Polazna osnova analize je Habermasov koncept komunikativnog delanja, kojim se naglašava važnost autentične participacije građana u procesu zajedničkog otkrivanja, pregovaranja i formulisanja javnog interesa. U tom referentnom okviru razmotreno je koje konkretne sposobnosti, veštine i dispozicije bi trebalo razvijati u cilju jačanja demokratskih kapaciteta društva. Veštine kritičkog rasuđivanja, a pogotovo argumentovanja i vrednovanja argumenata, prepoznate su kao bazična pretpostavka za racionalno i kompetentno učešće građana u demokratskim procesima. Izgradnja veština rasuđivanja, iako nužan, nije i dovoljan uslov za ostvarivanje racionalne socijalne kooperacije. Postizanje zajedničkog razumevanja, kao autentični cilj komunikativnog delanja, podrazumeva i razvoj dijaloškog i refleksivnog mišljenja, kao i intelektualnih vrednosti koje čine kritički stav. Mogućnost afirmacije emancipatorske, naspram čisto instrumentalne racionalnosti, zavisi od sistematskog jačanja kritičke svesti i participativnih modela ponašanja, pogotovo kod mladih. Jedino razvoj svih pomenutih elemenata kritičkog mišljenja može doprineti realizovanju demokratskih potencijala javne rasprave i bogatih informacionih resursa, kao i prevazilaženju aktuelne krize legitimnosti demokratije, koja se ogleda u nepoverenju građana prema demokratskim institucijama i smanjivanju njihovog učešća u demokratskim procesima.

Ovaj rad bavi se društveno-istorijskom konstruktom srpskog nacionalnog identiteta, sa ciljem problematizovanja raskoraka između mitskih obrazaca nacionalne (samo)identifikacije, s jedne strane, i karakternih odlika i obrazaca ponašanja devetnaestovekovnih Srba identifikovanih u satiričkim projekcijama Domanovićevih alegoričnih pripovedaka, s druge strane. U radu su najpre razmatrani relevantni društveni i kulturološki mehanizmi koji stoje u osnovi stvaranja mitskih/epskih autostereotipa, kao bazičnih pretpostavki za ovaj vid nacionalnih identifikacija. Ova razmatranja konkretizovana su analizom epskih i mitskih osnova srpskog nacionalnog karaktera, zasnovanih na uvidima istraživanja vodećih autora prve polovine dvadesetog veka – Slobodana Jovanovića, Jovana Cvijića, Miloša Đurića i Vladimira Dvornikovića. Rezultati analize potvrđuju tezu o usmenom, epskom karakteru prvobitnih konstituenata srpskog nacionalnog karaktera (narodne pesme, kosovski mit i Njegoševa dela). Pokazano je na koji način su osnovna etička načela, vrednosti i obrasci mišljenja, osećanja i ponašanja sadržani u epskim i mitskim usmenim predlošcima transponovani u nacionalnu karakterologiju Srba. Obrazložena je trajnost mitskih/epskih ishodišta nacionalnih identifikacija, nasuprot promenljivosti nacionalnih ideologija. U tom kontekstu, specifikovani su i primerima ilustrovani mehanizmi posredstvom kojih satira dekonstruiše stereotipne predstave o vlastitom narodu, koje inače retko postaju predmet preispitivanja. Time je potvrđena ključna društvena uloga satire kao kritičko-korektivnog elementa u sistemu nacionalnih identifikacija, ali i kao nosioca potencijala za reafirmaciju bazičnih vrednosnih orijentira sadržanih u epskim i mitskim ishodištima srpskog nacionalnog identiteta.

U radu se analiziraju nalazi studije o svakodnevici srednjoškolaca, u okviru koje je kod nas prvi put sprovedeno ispitivanje budžeta vremena mladih. Cilj je da sagledamo šta ovi nalazi govore o podsticajnosti socijalizacijskih iskustava mladih i socio-kulturnih okruženja u kojima se odvijaju njihove svakodnevne aktivnosti. Način korišćenja vremena posmatra se ne samo kao resurs ličnog razvoja mladih osoba, već i kao resurs razvoja društva, u smislu produkcije ljudskog kapitala, formiranja prosocijalnih i demokratskih vrednosti, kao i pripreme za građansku participaciju. Podaci pokazuju da naši srednjoškolci, u poređenju sa mladima iz drugih zemalja, posvećuju veliki deo vremena školskom učenju, a značajno manje ekonomski produktivnom radu. U kontekstu relativno slabih postignuća učenika na testiranjima obrazovnih ishoda, to još jednom potvrđuje da se ključni problem obrazovnog sistema tiče prirode kompetencija koje su u njemu (de)favorizovane. Takođe su razmatrane pozitivne i negativne implikacije malog učešća mladih u sferi rada, kao i razlozi za bolje povezivanje formalnog i neformalnog obrazovanja. Nalazi o razlikama u zastupljenosti i strukturi obrazovnih aktivnosti zavisno od socio-ekonomskog statusa učenika otvaraju i pitanja vezana za demokratičnost obrazovanja. Posebno važnim smatramo nalaze koji pokazuju da se slobodno vreme srednjoškolaca praktično svodi na aktivnosti kojima je cilj zabava i pasivna relaksacija. Zanemarljivo mali deo vremena posvećuju mentalno angažujućim i stvaralačkim aktivnostima, kao i aktivnostima društveno angažujućeg karaktera. U svetlu ovih nalaza razmatrani su mogući oblici podrške konstruktivnijim načinima provođenja vremena, ne samo kao preduslova za podsticanje pozitivnog razvoja mladih, već i kao delotvornog mehanizma prevencije rizičnih i antisocijalnih ponašanja.