Јелена М. Пешић

Овај рад бави се феноменом медијске комуникације из перспективе услова за развијање њених демократских капацитета. Полазећи од темељне важности коју јавност и нормативни принципи њеног функционисања имају за остваривање демократије, приказани су дискурзивни модел јавности и процес социјалног структурирања медијске публике у јавност, посредством медијске комуникације. Истраживање медијског посредовања друштвене и политичке стварности фоку­сирано је на улогу јавних дискурса у процесу конструкције друштвених репрезентација и идентитета, с посебним освртом на његову политичку димензију. Означавање стварности посредством дискурса схвата се као феномен кључан за разумевање медијске производње значења, али и као својеврсни фон свих стратегија медијских манипулација. Посматрана у том контек­сту, критичка анализа дискурса има велику важност за унапређивање демократских капацитета медијске комуникације зато што управо кроз анализу језичких (дискурзивних) структура разобличава поредак моћи у друштву, чинећи видљивим механизме којима се тај поредак успоставља, манифестује и репродукује. На темељу ових анализа рад пружа концептуалне, теоријске и методолошке основе за критичку анализу медијског дискурса, која представља један од кључних предуслова за остваривање отворености, рационалности и суверености јавне сфере, као конститутивних принципа демократске комуникације.

У раду се анализирају прагматичка схватања критичког мишљења, по којима се оно практично изједначава са ефикасним решавањем проблема или ефективним мишљењем. Разматрају се три кључне тезе овог приступа, које представљају новину у одређењу природе и конституената критичког мишљења. Прва теза односи се на истицање његове инструменталне вредности у остваривању академских и практичних циљева. Друга теза тиче се заснивања критичког мишљења на појму научне методе, као основе за долажење до поузданог, рационално заснованог знања. Трећом тезом наглашава се важност предметног знања и стратегија решавања проблема у критичком мишљењу. На основу критичког разматрања ових теза преиспитује се могућност заснивања критичког мишљења само на концепту инструменталне рационалности. Иако неспорне инструменталне вредности, критичко мишљење није увек исплативо, чак ни својствено неким базичним принципима нашег когнитивног функционисања, због чега се не може адекватно теоријски засновати без укључивања вредносне димензије и еманципаторне рационалности.

Циљ овог истраживања био је да утврдимо са којим се проблемима суочавају млади у Србији и како процењују њихову тежину, као и да ли постоје разлике у зависности од пола, узраста, типа школе и дела Србије у коме млади живе. Занимало нас је и да ли су проблеми, типични за адолесцентни узраст и глобалне друштвене промене, појачани одрастањем у условима дубоке економске кризе и транзиције. Истраживање је обављено 2007. године, на узорку од 2419 младих, стратификованом по региону (Београд, Северна, Централна и Јужна Србија), узрасту (од првог до четвртог разреда средње школе) и типу школе (гимназије и средње стручне школе). Коришћен је упитник конструисан за потребе овог истраживања. Резултати показују да већину испитиваних проблема млади не доживљавају као велике или посебно угрожавајуће. Три проблема највише брину младе, у смислу да их више од трећине доживљава као веће или велике проблеме: мало занимљивих места за изласке (46%), недостатак слободног времена (41%) и досада (35%). Изненађујуће мали број младих има озбиљнијих проблема у односу са родитељима (22%) и вршњацима (14%). Девојке и старији средњошколци доследно процењују скоро све разматране проблеме као теже. Генерални закључак је да добијена слика није онеспокојавајућа, чему вероватно највише доприносе лепота, енергија и оптимизам саме младости, као животног доба.

У раду се анализира и образлаже значај критичког мишљења за адекватно функционисање и развој демократије у савременом друштву. Полазна основа анализе је Хабермасов концепт комуникативног делања, којим се наглашава важност аутентичне партиципације грађана у процесу заједничког откривања, преговарања и формулисања јавног интерeса. У том референтном оквиру размотрено је које конкретне способности, вештине и диспозиције би требало развијати у циљу јачања демократских капацитета друштва. Вештине критичког расуђивања, а поготово аргументовања и вредновања аргумената, препознате су као базична претпоставка за рационално и компетентно учешће грађана у демократским процесима. Изградња вештина расуђивања, иако нужан, није и довољан услов за остваривање рационалне социјалне кооперације. Постизање заједничког разумевања, као аутентични циљ комуникативног делања, подразумева и развој дијалошког и рефлексивног мишљења, као и интелектуалних вредности које чине критички став. Могућност афирмације еманципаторске, наспрам чисто инструменталне рационалности, зависи од систематског јачања критичке свести и партиципативних модела понашања, поготово код младих. Једино развој свих поменутих елемената критичког мишљења може допринети реализовању демократских потенцијала јавне расправе и богатих информационих ресурса, као и превазилажењу актуелне кризе легитимности демократије, која се огледа у неповерењу грађана према демократским институцијама и смањивању њиховог учешћа у демократским процесима.

Овај рад бави се друштвено-историјском конструктом српског националног идентитета, са циљем проблематизовања раскорака између митских образаца националне (само)идентификације, с једне стране, и карактерних одлика и образаца понашања деветнаестовековних Срба идентификованих у сатиричким пројекцијама Домановићевих алегоричних приповедака, с друге стране. У раду су најпре разматрани релевантни друштвени и културолошки механизми који стоје у основи стварања митских/епских аутостереотипа, као базичних претпоставки за овај вид националних идентификација. Ова разматрања конкретизована су анализом епских и митских основа српског националног карактера, заснованих на увидима истраживања водећих аутора прве половине двадесетог века – Слободана Јовановића, Јована Цвијића, Милоша Ђурића и Владимира Дворниковића. Резултати анализе потврђују тезу о усменом, епском карактеру првобитних конституената српског националног карактера (народне песме, косовски мит и Његошева дела). Показано је на који начин су основна етичка начела, вредности и обрасци мишљења, осећања и понашања садржани у епским и митским усменим предлошцима транспоновани у националну карактерологију Срба. Образложена је трајност митских/епских исходишта националних идентификација, насупрот променљивости националних идеологија. У том контексту, спецификовани су и примерима илустровани механизми посредством којих сатира деконструише стереотипне представе о властитом народу, које иначе ретко постају предмет преиспитивања. Тиме је потврђена кључна друштвена улога сатире као критичко-корективног елемента у систему националних идентификација, али и као носиоца потенцијала за реафирмацију базичних вредносних оријентира садржаних у епским и митским исходиштима српског националног идентитета.

У раду се анализирају налази студије о свакодневици средњошколаца, у оквиру које је код нас први пут спроведено испитивање буџета времена младих. Циљ је да сагледамо шта ови налази говоре о подстицајности социјализацијских искустава младих и социо-културних окружења у којима се одвијају њихове свакодневне активности. Начин коришћења времена посматра се не само као ресурс личног развоја младих особа, већ и као ресурс развоја друштва, у смислу продукције људског капитала, формирања просоцијалних и демократских вредности, као и припреме за грађанску партиципацију. Подаци показују да наши средњошколци, у поређењу са младима из других земаља, посвећују велики део времена школском учењу, а значајно мање економски продуктивном раду. У контексту релативно слабих постигнућа ученика на тестирањима образовних исхода, то још једном потврђује да се кључни проблем образовног система тиче природе компетенција које су у њему (де)фаворизоване. Такође су разматране позитивне и негативне импликације малог учешћа младих у сфери рада, као и разлози за боље повезивање формалног и неформалног образовања. Налази о разликама у заступљености и структури образовних активности зависно од социо-економског статуса ученика отварају и питања везана за демократичност образовања. Посебно важним сматрамо налазе који показују да се слободно време средњошколаца практично своди на активности којима је циљ забава и пасивна релаксација. Занемарљиво мали део времена посвећују ментално ангажујућим и стваралачким активностима, као и активностима друштвено ангажујућег карактера. У светлу ових налаза разматрани су могући облици подршке конструктивнијим начинима провођења времена, не само као предуслова за подстицање позитивног развоја младих, већ и као делотворног механизма превенције ризичних и антисоцијалних понашања.