Јелена Г. Пономарева
„КРИМСКО ПРОЛЕЋЕ“ И БУДУЋНОСТ ЕВРОАЗИЈЕ
У раду се даје критика принципа униполарног светског поретка и хегемоније САД. На основу анализе догађаја у последњих 20 година, истакнута је неизбежност кризе западноцентричног модела развоја и извесност формирања мултиполарног света у коме ће Русија бити један од значајнијих субјеката светске политике. Снага оваквог закључка проистиче из историјске праксе развоја међународних односа у оквиру које је евидентан крах сваког досадашњег покушаја унификације и хегемонизације међународног поретка. Такође, сама природа човека као бића па, самим тим и његовог света, неизбежно је плуралистичког карактера. У оквиру вековне борбе за успостављањем праведнијег и хуманијег политичког поретка, искристалисао се принцип поделе власти, односно спречавање владавине из једног центра, без обзира на његове унутрашње карактеристике и обележја. Интензивирање регионалне сарадње, између осталог и на простору Евроазије, представља значајан допринос рушењу идеје и праксе хегемонизације света.
„МЕКА МОЋ“ РУСИЈЕ – УСЛОВ ЊЕНОГ ГЕОПОЛИТИЧКОГ УСПОНА
Евроазијска интеграција представља један од приоритета спољнополитичког деловања па и унутрашњег развоја савремене Русије. Међутим, за то није довољна само политичка воља и расположење већине грађана земаља евроазијског простора. Неопходан услов успешне реализације пројекта Евроазијског економског савеза и укупног геополитичког успона Русије, јесте употреба „меке моћи“, која до сада није била уочљиво обележје руске спољне политике. Као комплексни ресурс, управо „мека моћ“, ослањајући се на грађанско друштво, информативно-комуникацијске, образовне и друге социјалне инструменте, обезбеђује успех идеје о стварању и функционисању интеграционих система. У раду су сагледана питања могуће употребе различитих инструмената „меке моћи“ од стране Русије, уколико заиста жели интеграцију у евроазијском простору и повратак на једну од значајнијих позиција у међународним односима. Посебна пажња посвећена је улози информативних и образовних програма. Проведена анализа показује да Русија, по употреби инструмената „меке моћи“ у евроазијском простору, за сада значајно заостаје за другим регионалним и ванрегионалним играчима, пре свега: САД, Европском унијом и Кином. На основу сагледавања досадашње праксе у тој области, дати су одређени предлози којима се може обезбедити комплексан приступ у коришћењу информатичких, образовних и културних програма.
