Jelena G. Ponomareva
„KRIMSKO PROLEĆE“ I BUDUĆNOST EVROAZIJE
U radu se daje kritika principa unipolarnog svetskog poretka i hegemonije SAD. Na osnovu analize događaja u poslednjih 20 godina, istaknuta je neizbežnost krize zapadnocentričnog modela razvoja i izvesnost formiranja multipolarnog sveta u kome će Rusija biti jedan od značajnijih subjekata svetske politike. Snaga ovakvog zaključka proističe iz istorijske prakse razvoja međunarodnih odnosa u okviru koje je evidentan krah svakog dosadašnjeg pokušaja unifikacije i hegemonizacije međunarodnog poretka. Takođe, sama priroda čoveka kao bića pa, samim tim i njegovog sveta, neizbežno je pluralističkog karaktera. U okviru vekovne borbe za uspostavljanjem pravednijeg i humanijeg političkog poretka, iskristalisao se princip podele vlasti, odnosno sprečavanje vladavine iz jednog centra, bez obzira na njegove unutrašnje karakteristike i obeležja. Intenziviranje regionalne saradnje, između ostalog i na prostoru Evroazije, predstavlja značajan doprinos rušenju ideje i prakse hegemonizacije sveta.
„MEKA MOĆ“ RUSIJE - USLOV NJENOG GEOPOLITIČKOG USPONA
Evroazijska integracija predstavlja jedan od prioriteta spoljnopolitičkog delovanja pa i unutrašnjeg razvoja savremene Rusije. Međutim, za to nije dovoljna samo politička volja i raspoloženje većine građana zemalja evroazijskog prostora. Neophodan uslov uspešne realizacije projekta Evroazijskog ekonomskog saveza i ukupnog geopolitičkog uspona Rusije, jeste upotreba „meke moći“, koja do sada nije bila uočljivo obeležje ruske spoljne politike. Kao kompleksni resurs, upravo „meka moć“, oslanjajući se na građansko društvo, informativno-komunikacijske, obrazovne i druge socijalne instrumente, obezbeđuje uspeh ideje o stvaranju i funkcionisanju integracionih sistema. U radu su sagledana pitanja moguće upotrebe različitih instrumenata „meke moći“ od strane Rusije, ukoliko zaista želi integraciju u evroazijskom prostoru i povratak na jednu od značajnijih pozicija u međunarodnim odnosima. Posebna pažnja posvećena je ulozi informativnih i obrazovnih programa. Provedena analiza pokazuje da Rusija, po upotrebi instrumenata „meke moći“ u evroazijskom prostoru, za sada značajno zaostaje za drugim regionalnim i vanregionalnim igračima, pre svega: SAD, Evropskom unijom i Kinom. Na osnovu sagledavanja dosadašnje prakse u toj oblasti, dati su određeni predlozi kojima se može obezbediti kompleksan pristup u korišćenju informatičkih, obrazovnih i kulturnih programa.