- Насловна
- Истраживачи
- Јелена Ђ. Лопичић Јанчић
Јелена Ђ. Лопичић Јанчић
Факултет за међународну политику и безбедност, Универзитет Унион−Никола Тесла, Београд.
УТИЦАЈ РАЗВОЈА ОРУЖЈА КРОЗ ИСТОРИЈУ И ЗАШТИТА ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА – ПИТАЊЕ ПРИМЕНЕ МЕЂУНАРОДНИХ КОНФЕРЕНЦИЈА –
У свим ратовима и оружаним сукобима кроз историју човечанства највеће жртве је поднело цивилно становништво. Заштита становништва вековима није била регулисана, иако су постојале разне иницијативе из античког и средњег века. Бројни су разлози што нису овакве иницијативе нису реализоване, од којих главни разлог је био што то нису биле жеље тадашњих великих сила. У другој половини XIX века почиње развој и кодификација међународног ратног права. Значајну и важну улогу у кодификацији међународног ратног права и даљем развоју заштите цивилног становништва имају МKЦК из Женеве и ОУН. Нажалост ратови и оружани сукоби се настављају до данашњих дана у разним деловима света, а све више страда цивилно становништво. Неопходно је да улога међународне заједнице уопште има активнију улогу у погледу примене свих правних оквира у свету који се односе на контрола оружја уопште и оружја за масовно уништење, а самим тим и заштита свих лица која су заштићена Женевским конвенцијама из 1949. године, а то су цивилно становништво, рањеници, болесници, ратни заробљеници, бродоломци као и имовина итд. Из глобалне перспективе, међународна заједница треба да буде активнија да покуша на дипломатском и политичком нивоу да што је могуће више минимизира појаву рата, оружаног сукоба и било које врсте оружане кризе. Желимо да додамо да су све поменуте мултилатералне међународне конвенције о статусу и заштити цивилног становништва потписале скоро све савремене државе, чињеница да се данас у разним деловима света воде већи или мањи ратови и оружани сукоби, који нажалост нарушавају статус и заштиту цивилног становништва. И поред ангажовања ОУН и МКЦК из Женеве, као и бројних владиних и невладиних организација, није заустављено тешко кршење ових међународних конвенција о статусу и заштити цивилног становништва.
КОНЗУЛАТ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ У ПРИШТИНИ 1889-1912. ГОДИНЕ
Овај чланак обрађује оснивање и рад Конзулата Краљевине Србије у Приштини од 1889-1912. године После Берлинског конгреса, од 1878. године када је Србија и званично међународно правно призната као независна држава, могла је да отвара своја дипломатско-конзуларна представништва у иностранству. Србија је своју спољну политику усмерила на ослобађање Косова и Метохије и Македоније који су били преко четири века окупирани од стране Турске. Присуство званичне Србије било је углавном сведено на културно-просветни рад као и кроз помоћ Српској православној цркви. Над српским становништвом су свакодневно вршени масовни тешки злочини и пљачке имовине од стране Албанаца уз подршку Турске. Бројне дипломатске интервенције Србије код Турске у Цариграду као и код тадашњих великих сила Русије, Аустрије, Француске, Енглеске и Италије само су делимично успевале, али масовни злочини Албанаца на Косову и Метохији уз подршку турских власти наставили су се све до 1912. године када је Турска коначно протерана из Косова и Метохије, Македоније, Црне Горе и највећег дела Грчке. За сво време постојања у трајању од 23 године Конзулат Србије у Приштини је послао Министарству иностраних дела у Београду на хиљаде извештаја, телеграма и другог писаног материјала о читавој политичкој, културно-просветној и верској ситуацији на Косову и Метохији.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА ИЗВРШЕНИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА У БЕОГРАДУ 1941-1944.
У чланку се обрађује међународно правни аспект ратних злочина који су извршени у Београду за време немачке окупације 1941-1944. године. Немачка војска, Гестапо као и квислиншка Специјална полиција су за време наведене окупације извршили масовне ратне злочине над цивилним становништвом Београда. Ратни злочини су почели бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године, када је погинуло око 5.000 цивила, порушено 50% целокупног стамбеног фонда и уништена највећи део инфраструктуре. Немачки окупатор одмах почиње са прогоном, хапшењем и убијањем Јевреја и Рома, и доношењем расистичких закона. Немачки окупатор формира концентрациони логор на Сајмишту и на Бањици, где су били затворени Јевреји, Роми, антифашисти, левичари, комунисти и сви који нису одобравали немачку окупацију. Сва наведена лица нису могла да буду хапшена, затварана у логор и убијана, јер за то нису постојали било какви међународно правни основи. У Јајинцима се врше масовна стрељања чији број никада неће бити утврђен, али реалне процене су преко 120.000 убијених. Немачка окупа ција Београда од 1941. до 1944. године је најтежи период у хиљадогодишњој историји Београда. Сви ратни злочини који су извршени од стране немачког окупатора као и од стране колабрациониста били су противни постојећем међународном праву, Хашким конвенцијама из 1907. године и Женевским конвенцијама из 1929. године које је Немачка била потписник.
МЕЂУНАРОДНОПРАВНА ЗАШТИТА РАЊЕНИКА, БОЛЕСНИКА И САНИТЕТСКОГ ОСОБЉА
Ратови и оружани сукоби који су настали још у давна времена са стварањем првих држава наставили су се у континуитету са мањим или већим прекидима све до данашњих дана. У свим ратовима и оружаним сукобима највише су поред војника страдала и цивилна лица, ратни заробљеници, рањеници, болесници и санитетско особље. У то време нису постојала никаква опште усвојена правила за вођење ратова, нити избор средстава која се могу употребљавати, нити која су лица заштићена у ратовима. Тек у другој половини XIX века настаје прва кодификација правила ратног права и то оснивањем Међународног Црвеног крста у Женеви 1863. године. Врло брзо је дошло до доношења низа међународних конвенција којима се регулише ратно право. На овај начин је први пут у историји цивилизације на међународном плану извршена међународна кодификација ратног права и на одређени начин ублажила све страхоте страдања и патње војних и цивилних лица. У наведеним међународним конвенцијама значајно место заузимају санитетске војне и цивилне службе које имају посебну заштиту без обзира којој зараћеној страни припадају. Даља прогресивна хуманизација ратног права наставља се и у XX веку када се усвајају познате и опште прихваћене Женевске конвенције из 1929. године, Женевске конвенције из 1949. године и Допунски протоколи уз ове Конвенције из 1977. године. Иако наведене Женевске конвенције из 1949. године и Допунски протоколи уз ове Конвенције из 1977. године нису савршене и свеобухватне, оне представљају веома важан и незаобилазан међународни инструмент заштите цивилног становништва, ратних заробљеника, рањеника, болесника, бродоломника и санитетског особља у свим ратовима и оружаним сукобима, a оправдале су своје постојање у хуманизацији ратова и оружаних сукоба.
МЕЂУНАРОДНО ПРАВНИ АСПЕКТ РАТНИХ ЗЛОЧИНА МАЂАРСКЕ ИЗВРШЕНИХ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1941-1944. ГОДИНЕ У ВОЈВОДИНИ
У чланку је обрађен међународно правни аспект ратних злочина који су извршени за време Другог светског рата 1941-1944. године у Војводини од стране мађарске окупационе војске као и њихових локалних мађарских помагача“немзетера”. Масовни ратни злочини су извршени над Србима, Јеврејима, Ромима, другим немађарским становништвом припадницима и симпатизерима народноослободилачког покрета. Мађарска окупациона власт у Бачкој, Барањи као и у Мађарској формирала је читав низ концентрационих логора за Србе, Јевреје, Роме и друге немађарске народе. У наведеним концентрационим логорима који су већином били логори смрти било је неколико десетина хиљада интернираних Срба, Јевреја, Рома и других немађарских народа. Поред мушкараца било је жена, деце, стараца и немоћних и болесних лица, која ни по каквим међународним прописима нису могли да имају статус ратних заробљеника, јер једноставно нису били војници. Обрађен је и најстравичнији ратни злочин који је извршила мађарска окупациона власт 21-23. јануара 1942. године, познат као „Рација у Јужној Бачкој“, када је убијено преко 4.000 Срба, Јевреја, Рома и других људи немађарске националности. Такође је обрађен познати случај мађарског ратног злочинца капетана др. Шандора Кепиро. Дат је и осврт на покушај ревизије историје Првог и Другог светског рата од стране поражених држава, да би се агресори и ратни злочинци приказали као жртве, а жртве као злочинци.
КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ И КРШЕЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Као предмет рада у чланку се обрађује проблематика међународноправног аспекта концентрационог логора Јасеновац, највећег логора у окупираној Југославији. Циљ овог рада је да се усташки концентрациони логор прикаже са међународноправног аспекта, који у литератури није довољно обрађен, као и да се на овај начин супротстави покушајима поражених нацистичких страна да се изврши ревизија Другог светског рата, укључујући и минимизирање статуса Јасеновца да није био логор смрти него радни логор, као и покушају драстичног смањењења броја жртава. Нацистичка Немачка и фашистичка Италија које су извршиле агресију на Југославију и исту окупирале, формирале су квислиншку државу тзв. Независну Државу Хрватску. На тај начин су извршиле кршење читавог низа међународних конвенција о ратном праву. Марионетска тзв. Независна Држава Хрватска је донела читав низ расистичких и нацистичких закона и уредаба на основу којих се вршила физичка ликвидација Срба, Јевреја, Рома, антифашиста и свих других који нису прихватали усташку власт. У раду је примењен историјско правни метод, затим компаративни метод као и позитивноправни метод. Наведени су најважнији расистички и нацистички закони и уредбе тзв. Независне Државе Хрватске који су се односили на геноцид и ратне злочине над Србима, Јеврејима, Ромима и антифашистима. Такође су обрађене тадашње важаће међународноправне конвенције које су се односиле на ратно право. Наведена масовна и свакодневна физичка ликвидација се вршила у бројним концентрационим логорима, а највише у логору смрти Јасеновац. Обрађен је и став Римокатоличке цркве у Хрватској, као и Ватикана према геноциду над Србима, Јеврејима, Ромима и другим који нису били по вољи усташкој власти.