Јелена Д. Јеринић
УСТАВНИ И ЗАКОНСКИ ПОЛОЖАЈ БЕОГРАДА КАО ПРЕПРЕКА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ ЛОКАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Неспремност да се у последњих неколико деценија учине значајнији кораци у реформи територијалне организације и система локалне самоуправе у Србији, неповољно утичу како на мале и неразвијене, тако и на велике и економски напредније општине и градове. У овом раду намера је ауторке да покаже да уставни и законски положај града Београда, у оквиру једностепеног и једнообразног система локалне самоуправе, између осталог, онемогућава и остваривање различитих механизама локалне демократије. Заробљен у оваквом систему, Београд и његове власти остају потпуно удаљене од грађана и грађанки. Неадекватност формалних механизама локалне демократије који су уграђени у законска решења о систему локалне самоуправе овде се превасходно показује на примеру уређења градских општина, које су у последњих двадесет година потпуно лишене самоуправних карактеристика, као и својеврсне факултативности месне самоуправе на нивоу главног града. Решење се види у свеобухватним изменама територијалне организације и система локалне самоуправе које, по свему судећи, захтевају измене Устава и које би главном граду омогућиле (најмање) положај другог нивоа локалне самоуправе. Подобност Београда да буде више од првостепене јединице локалне самоуправе може се потврдити и једноставном анализом поверених надлежности Града у одређеним областима, у којима он већ има положај другостепеног органа.
ЗАПОШЉАВАЊЕ У JАВНОМ СЕКТОРУ У СРБИJИ – ДОПРИНОС ДЕФИНИСАЊУ ОСНОВНИХ ПОJМОВА И АНАЛИЗИ ПРАВНОГ ОКВИРА
У намери да представи основне карактеристике домаћег правног оквира којим је уређено запошљавање у различитим организацијама тзв. јавног сектора, ауторка даје основне напомене о значењу појмова који се у вези са овом темом најчешће користе у јавности. У одређивању тих појмова, она полази од важећих прописа и стратешких докумената и указује на разлике између обухвата тих појмова, као и на разлике и евентуалне недостатке у њиховом одређењу у тим документима. Поред тога, у тексту је дат кратак приказ основних одредаба о запошљавању у идентификованим различитим организационим облицима, односно идентификована су четири различита правна режима која се примењују на запошљавање у организацијама јавног сектора. У оквиру закључних разматрања, истакнути су главни недостаци важећег правног оквира који се огледају пре свега у: непостојању званичне типологије организационих облика, односно неконзистентност у одређивању статуса појединих организација, што за собом повлачи и разлике у правном режиму, у овом случају, запошљавања; широким могућностима за изузимање појединих организационих облика из општег режима запошљавања; као и могућностима за изостављање уобичајене процедуре запошљавања, чак и у оквиру општег режима државно-службеничког система.
