Ivan Milovanović
DEMOKRATIJA KAO IZAZOV PROŠIRENjA EVROPSKE UNIJE – SLUČAJ DRŽAVA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE
Cilj ovog rada je da ukaže kako je demokratija pronašla svoje mesto u Politici proširenja Evropske unije i kakvi su ishodi traganja za odgovarajućim demokratskim standardima u procesu proširenja. Autor uzima primer država Centralne i Istočne Evrope i praveći distinkciju između pretpristupnog i postpristupnog procesa nastoji ukazati na sve prednosti, nedostatke i probleme sa kojima se Evropska unija suočava(la) u nastojanju da stvori zajednicu država koja će počivati na uniformnim demokratskim principima. Kako autor uočava, neopremljenost, ali i nespremnost Evropske unije da deluje u uslovima narušavanja demokratskih načela posebno se ogleda na primeru određenih država koje su nakon Velikog proširenja pristupile i time dostigle svoj politički cilj – članstvo. I dok su bili primetni pozitivni ishodi u toku procesa pristupanja, sa stupanjem u članstvo Evropskoj uniji ruke gotovo da su vezane, dok države Centralne i Istočne Evrope postepeno klize po tankoj demokratskoj osnovi. Zaključuje se da se Evropska unija sa jedne strane ponašala oportuno svesno dozvoljavajući ovakva iskakanja, ali i da joj manjkaju institucionalni instrumenti, kao i politička volja da se ovakvi problemi pokušaju rešiti.
PROŠIRENJE NA ZAPADNI BALKAN: IZMEĐU STVARNOSTI I NOVE METODOLOGIJE
U radu se analizira odnos između Evropske unije i država Zapadnog Balkana, odnos stabilnosti i demokratije, te zbivanja na ovim prostorima koja su uticala na pozive da se postojeća metodologija proširenja izmeni. Početkom februara 2020. godine Evropska komisija izradila je nacrt predloga nove metodologije za proširenje na Zapadni Balkan. Ovakav potez bio je očekivan budući da je pre toga tzv. Non-paper predložen od Francuske već izazvao oprečna razmatranja eventualne promene postojećih pravila. Predlog Evropske komisije došao je, možda u nepovoljnom trenutku po Evropsku uniju, ali ne i neočekivano. Posle 20 godina od uspostavljanja Procesa stabilizacije i pridruživanja postalo je izvesno da u slučaju proširenja na Zapadni Balkan nešto „ne štima”. U tom periodu, jedino su Srbija i Crna Gora otpočele pregovore sa Unijom, Severna Makedonija i Albanija nedavno su dobile zeleno svetlo, dok se u slučaju Bosne i Hercegovine i Kosova svetlo na kraju tunela još uvek ne nazire. Zbog toga se u samom radu analiziraju i kritički preispituju eventualne prepreke, problemi i razlozi zastoja u proširenju koji jasno ukazuju na smer kojim bi (je) nova metodologija trebalo da ide, te mogućnosti rešavanja problema. Autor zaključuje da i pored namera da se proces izmeni još uvek nedostaje ozbiljna volja za izmenu onih delova procesa, poput uslovljavanja, koji predstavljaju najveći kočnicu.