Иван Ђокић
О ПОЈМУ И ПРАВНОЈ ПРИРОДИ НЕУСПЕЛОГ ПОДСТРЕКАВАЊА
И у српском кривичном законодавству, као и у већини страних законодавстава, пошло се од става да под одређеним условима заслужује казну и онај подстрекач који је безуспешно наводио другог на извршење кривичног дела. Криминалнополитички се кажњивост неуспелог (покушаног) подстрекавања оправдава нарочитом опасношћу по заштићено добро коју започињањем каузалног тока над којим више нема власт ствара лице у улози подстрекача. Кажњивост је ипак условљена природом и тежином кривичног дела на које се подстрекавало. Иако је одредба којом је инкриминисано неуспело подстрекавање у нашем Кривичном законику груписана међу одредбе које регулишу саучесништво, оно због одсуства главног дела, тј. непостојања извршиоца кривичног дела, не представља форму саучесништва, већ једну специфичну кажњиву припремну радњу, за коју би се могло тврдити да има одлике и засебне инкриминације. Осим питања правне природе неуспелог подстрекавања, у раду су размотрени и његови појавни облици, као и претпоставке за примену члана 34. став 2. Кривичног законика, којим је у нашем кривичном праву нормирана одговорност за покушај подстрекавања. У разматрању наведених питања аутор је користио расположиву домаћу, као и релевантну страну, пре свега немачку литературу, која овој проблематици посвећује нешто више пажње.
