Goran J. Mandić
UČEŠĆE PRIPADNIKA VOJSKE SRBIJE U MULTINACIONALNIM OPERACIJAMA
Multinacionalne operacije (MnOp) predstavljaju aktivnosti, koje se preduzimaju u okviru sistema kolektivne bezbednosti i sistema kolektivne odbrane, u skladu s međunarodnim pravom i potvrđenim međunarodnim ugovorima i složen proces u kojima vojne snage, kao direktan eksponent politika svojih vlada, imaju važnu, ali ne i odlučujuću ulogu. Održivost MnOp podrazumeva neophodnost postojanja višenacionalne strukture vojnih snaga, čime se dugoročno izgrađuje ugled neutralnih i nepristrasnih snaga. Multinacionalne operacije se realizuju uz učešće više država, pod okriljem neke od međunarodnih organizacija sa ciljem podrške miru, sprečavanja humanitarnih katastrofa i izvođenja zajedničkih odbrambenih operacija. Angažovanje većeg broja nevladinih organizacija u zoni izvođenja MnOp predstavlja oblik prilagođavanja Ujedinjenih nacija na nove uslove, obezbeđujući minimalnu kontrolu i maksimalnu koordinaciju napora svih učesnika, uz efikasno korišćenje ograničenih raspoloživih resursa. Istraživanje autora teksta o vrednostima i učešću pripadnika Vojske Srbije u MnOp je sprovedeno 2011. godine sa ciljem utvrđivanja povezanosti navedenih pojmova. Pilot istraživanje je realizovano na uzorku od 119 a zatim i reprezentativnom uzorku od 1477 pripadnika Vojske Srbije pomoću upitnika „MSM-2007“ Instituta za strategijska istraživanja MO, gde su pod rednim brojem osam ispitanici odgovarali na pitanje „da li ste spremni da učestvujete u MnOp“. Od njih se tražilo da napišu redosled važnosti ponuđenih razloga za i protiv njihovog učešća u MnOp, čime smo utvrdili najvažnije razloge koji motivišu ispitanike da se opredeljuju ili ne opredeljuju za izvršavanje navedene misije.
UPRAVLJANJE KRIZAMA U TRANZICIONIM ZEMLJAMA
Upravljanje ozbiljnim društvenim krizama po svojoj prirodi ulazi u sferu politike. U radu se razmatraju opšti okviri izgradnje sistema za upravljanje krizama i vanrednim situacijama u zemljama u tranziciji koji, ulaskom u novi društveni poredak, doživljavaju temeljitu transformaciju. Pri tom upravljanje krizama u ovim zemljama suočeno je, u manjoj ili većoj meri sa politizacijom i medijalizacijom kriza, kao i fundamentalnom tenzijom između domaćih (nacionalnih) i evropskih (zapadnih) normi koje se odnose na to kako rešiti određenu kriznu situaciju, odnosno u kom pravcu reorganizovati strukture i institucije kriznog upravljanja. Detaljnije se analiziraju specifična iskustva u upravljanju krizama u Sloveniji, Letoniji i Bugarskoj.