Душан Вучићевић

Пракса по којој политички представници покушавају да обезбеде бенефите гласачима у својим локалним заједницама није нова појава. Најчешће се ради о финансирању јавних радова, као и о субвенцијама или директним трансферима, било у пројекте или социјалне бенефиције, а како би се повећао политички рејтинг и у коначници обезбедио реизбор. Иако је ова пракса израженија у изборним системима са више мањих изборних јединица, може се понегде идентификовати и у пропорционалном систему. Намера аутора је да управо на случају Србије испитају корелацију између локалне заступљености народних посланика и буџетских трансфера и уопште финансирања локалних самоуправа. У ту сврху, тестирани су подаци о пребивалишту посланика, те упоређени са нивоом трансфера, субвенција, износом локалних буџета укључујући расходе буџета и буџетски суфицит, односно дефицит, а додатно контролисани варијаблама попут броја становника, нивоа развијености, стопе незапослености, удела становништва старијег од 65 година и корисника социјалне помоћи, као и сличних развојних и друштвених фактора. Узорак је обухватио 145 јединица локалне самоуправе у Србији, за период од 2013. до 2021. године. Резултати емпиријске анализе потврђују да pork barrel праксе постоје и у окружењу (једна изборна јединица, затворене изборне листе) које не ствара институционалне подстицаје за култивацију персоналних гласова. Чак и у Србији, политичари ће фаворизовати своја места пребивалишта увећањем нивоа јавних инвестиција, док ће општине без посланика остајати без финансијских бенефита које доноси парламентарна репрезентативност. Ове праксе се примарно остварују кроз субвенције, али и нивое локалних буџета, док су трансфери са виших нивоа власти углавном законски одређени те је простор за интервенцију и мешање народних посланика сужен.

У току 2022. године, у размаку од непуна три месеца, грађани у Србији двапут су излазили на биралишта. Најпре су у јануару гласали на референдуму о промени Устава у делу који се односи на правосуђе, а затим у априлу бирали председника Републике, посланике у Народној скупштини и одборнике у Скупштини Града Београда и неколицини општина и градова. Оба политичка догађаја одиграла су се под утицајем три повезана политичка процеса: 1) преговора о изборним условима, бојкота избора 2020. и конституисања политички унисоног и нерепрезентативног дванаестог сазива Народне скупштине који је усвојио Акт о промени Устава; 2) различитих виђења организације правосудне власти и њеног односа са законодавном и извршном влашћу који су сучељавани у вишегодишњој дебати о реформи правосуђа у Србији; 3) протестима грађана, еколошких невладиних организација и странака опозиције против експлоатације литијума који су кулминирали у тренутку усвајања новог Закона о референдуму и народној иницијативи. Синергијски ефекти ових процеса формирали су у делу јавности став да је референдум о промени Устава суштински плебисцит о политици власти, својеврсна генерална проба која би могла наговестити, ако не и одредити резултате предстојећих избора. Анализа и компарација података о излазности и резултатима јануарског референдума и априлских избора има за циљ да утврди да ли су таква очекивања била превисока и да ли је понашање бирача на референдуму могло бити предиктор резултата избора.

Базични циљ овога рада је да укаже на карактер и при­роду друштвених расцепа у Србији. Основна хипотеза аутора је да се линије сучељавања друштвених група одвијају на матрици идеолошко-политичких опредељења. То умногоме отежава процесе модернизације, друштвене трансформације и демократске консолидације, јер je кључна претпоставка њихове успешне реализације постојање најширег друштвеног консензуса око најважнијих државних и националних питања. Блиска историја на овим просторима и заостаци ксенофобичног национализма и даље су присутни, a симболика карактеристична за то време и даље егзистира у свести грађана. Однос модерног и традиционалног, заступљеност одређених идеја и вредности, као и ставови грађана о питањима демократског преображаја, интеграција и унутрашњег консензуса показују да је пред нашим друштвом и носећим политичким институцијама сложен задатак превазилажења супротности и поларизације на идеолошко-политичким основама.

Аутор у чланку излаже основне поставке концепта представничке владе Џона Стјуарта Мила, његово схватање демократије, поделе власти, универзалног права гласа и плуралног вотума, пропорционалног представљања, федерализма и децентрализације. Ми­лова представничка филозофија била је предмет неразумевања и, последично, жестоких оспоравања са супротстављених делова политичког спектра. Док је са једне стране истицано да је Мил демократа и антиелитиста, са друге је оптуживан за елитизам и антидемократске идеје. У различитим интерпретацијама тврђено је да је он утилитариста или антиуилитариста, либерал или конзервативац, апологет или критичар капитализма. Наведене дилемe аутор покушава да разреши анализирајући Милове идеје напретка, слободе, његов однос према laissez-faire економији и надирућој радничкој класи. У раду се разматра Милова политичка теорија, али и практична политичка решења која је предлагао.

Појава нових облика ауторитаризма који у себи комбинују демократске и ауторитарне елементе, формално демократска правила и процедуре и ауторитарну политичку праксу, отежала је оцртавање гра­нице концепта демократије и приморала академску јавност да преиспита и реформулише до тада стечена знања из области политикологије. Аутор у чланку излаже основне поставке концепта изборног ауторитаризма који се од затворених недемократских режи­ма разликује по редовном одржавању вишепартијских и компетитивних избора, али се избори одржавају у условима који нису слободни и поштени, што га диференцира од изборних демократија. Утврђујући стандарде „слободних и поштених“ избора и анализирајући њихову испуњеност на изборима у Србији од обнове политичког плурализма аутор даје допринос расправи о природи и карактеру Милошевићевог режима која се неколико последњих година води у српској политичкој науци.

У чланку се разматра какву улогу у процесу консолидације демократије имају политичке партије и какав је њихов допринос у фазама испуњења и продубљивања демократије у Србији. Анализирајући степен институционализованости партија и партијског система, унутарпартијске демократске односе и развој партократских тенденција у српском друштву аутор указује на српске партије као једног од главних криваца за споро увећање демократских капацитета политичких институција у Србији.

Овај рад разматра питања социјалног капитала и „друштвене замке“ и њихове последице на шири друштвени развој. У првом поглављу, чланак је оријентисан на теоријско-епистемолошко и концептуално одређење појмова социјалног капитала и друштвене замке. Разматрају се кључни теоријски концепти у проучавању социјалног капитала, пре свега, они пружени од стране Пјера Бурдијеа, Џејмса Семјуела Ко­улмена и Роберта Патнама, али и низа других аутора. Други део обухвата индикаторе помоћу којих је могуће квантитативно и квалитативно мерити социјални капитал. Као базични се узимају индикатори које су за потребе истраживања социјалног капитала од стране Светске банке развили Кристијан Гротарт и Тјери ван Бастелар. Такође се наводе и додатни показатељи као што је редовно читање дневне штампе, што је по Патнаму својеврсни индикатор политичке културе и социјалног капитала. У завршном делу рада, тумаче се  емпиријски показатељи социјалног капитала у Србији, али и у транзиционим и пост-транзиционим системима и стабилним демократијама.

Аутор у овом раду приказује јединствену природу Исламске Републике Иран. Уставни „аранжман“ Ирана објашњен је полазећи од појма суверености како се он схвата у исламској правној и политичкој теорији, политичке доктрине шиизма и концепта велајат-е-фагих (владавина исламског правника) имама Хомеинија. Разматрајући уставни положај и функционисање седам кључних институција аутор покушава да расплете институционалну замршеност карактеристичну за ирански политички систем.

Изборни систем Србије у готово две деценије повраћеног вишепартизма био је предмет честих промена. Осим темељне промене 1992. године и преласка са већинског на пропорционални изборни систем, суштинске измене изборних института сводиле су се на промену броја (величине) изборних јединица. Изборна јединица је један од најманипулативнијих елемената изборног система са директним утицајем на (дис)пропорционалност, елективни и парламентарни партијски систем, фабриковање једностраначких већина. Због тога и не чуди тежња политичких стратега да променом броја изборних јединица увећају шансе за изборну победу. У раду су приказана мишљења еминентних аутора о политичким учинцима величине изборног округа, политички ефекти који су произашли из поделе Србије на једну, девет и двадесетдевет изборних јединица у новој историји српског парламента­ризма и симулирани резултати последњег изборног циклуса (2008) у три различита изборна модела.

Аутор у чланку врши критичку интерпретацију Лајпхартовог теоријског оквира и анализу његових модела невећинске демократије консоцијативну, консенсуалну и демократију са подељеном влашћу. И док модели консоцијације и power-sharing демократије представљају покушај холандског теоретичара да разбије предрасуду да је демократија немогућа у дубоко подељеним друштвима, модел консензус демократије се предлаже као најбоље решење за све демократске државе, биле оне плуралне или хомогене.

Релативно висока излазност, увећан број неважећих гласачких листића, неуспех УРС-а и Преокрета, улазак радикала у покрајински парламент и поред недосезања изборног прага на републичким изборима, три пута већи број мандата освојених на пропорционалним изборима коалиције окупљене око СПС-а, ула­зак само једне мањинске листе СВМ у Скупштину АПВ не­ки су од резултата покрајинских избора из 2012. године. Ипак, онај најважнији резултат последица је главног обележја паралелног мешовитог изборног система. Велики број мандата освојених по већинском систему од стране коалиције Избор за бољи живот надоместио је њихов релативно слаб изборни резултат у пропорционалној компоненти избора и омогућио им да освоје готово апсолутну већину мандата у војвођанској скупштини и да само са једним коалиционим партнером формирају извршну власт.

Аутори у раду одговарају на питања ко мења изборна правила и контролише процес одлучивања о њима, као и промовисању којих и чијих интереса и вредности те промене служе. „Микро-мега“ правило и модел максимизације мандата којима су у прошлости објашњаване изборне реформе нису успели да објасне промене изборних система појединих стабилних демократских држава у току деведесетих година прошлог века. Показало се да, осим политичара, у реформски процес могу да буду укључени и други актери, нарочито уколико се ради о екстремном и неефикасном изборном систему. Вођени том идејом, анализирамо типове изборних реформи у Србији, испитујемо степен екстремности српског изборног система и предлажемо решења која би могла да га учине ефикаснијим.