Dušan Gujaničić

Tema našeg rada je nastanak, struktura i delovanje međunarodnog Specijalnog suda za Liban, kako glasi njegov zvaničan naziv, koji je nastao iz potrebe da se sudi atentatorima na libanskog predsednika vlade Rafika Haririja 14. februara 2005. godine. U društvu nemalog broja međunarodnih krivičnih sudova koji su intenzivno nastajali poslednje dve do tri decenije, ovaj sud usled niza svojih osobenosti - dovoljno je pomenuti primera radi njegov način nastanka, stvarnu nadležnostu, kao i mogućnost suđenja u odsustvu - zauzima jedno prilično specifično mesto. S obzirom da se radi o materiji međunarodnog krivičnog prava, jasno je da analiza mora obuhvatiti pristup karakterističan za obe pravne oblasti bez kojih se ne može u celini shvatiti fenomen međunarodnih krivičnih sudova, a u okviru te celine još preciznije mešovitih, ,,hibridnih“ ili ,,internacionalizovanih“ sudova kao svojevrsnog ,,trećeg puta“ između domaćeg i međunarodnog pravosuđa, kojima pripada i Specijalni sud za Liban. Nakon sprovedene analize, prvenstveno, mada ne i isključivo, normativnom metodom, posebnog mesta koje zauzima ovaj sud u društvu mnogih međunarodnih sudova, zaključuje se da je na osnovu veoma specifičnog, a hronološki posmatrano poslednjeg u nizu na međunarodnom planu, iskustva Specijalnog suda za Liban, gotovo nemoguće sa sigurnošću predvideti dalji razvoj institucionalnih tendencija, osobina i eventualne prakse međunarodnog krivičnog pravosuđa ad hoc tipa.

U ovom radu se razmatra uloga, položaj i ovlašćenja predsednika Republike u slučaju najtežih opasnosti i pretnji po državu i poredak u okviru ustavnog sistema Pete francuske Republike. Osnivač ovog režima, general Šarl de Gol, je imao izraženu želju da njegova zemlja više nikada ne doživi slom i poniženje sličnom onome iz 1940. pod nemačkim naletom. U tom cilju, francuski ustav je u članu 16. predvideo svojevrsnu ,,legalizovanu diktaturu“ privremenog trajanja koju bi vršio šef države u cilju što bržeg i efikasnijeg savladavanja teškoća i opasnosti po državu. To bi de facto podrazumevalo preuzimanje celokupne izvršne, pa i zakonodavne vlasti u njegove ruke, uz realno ograničenu kontrolu od strane parlamenta i naknadno uključivanje ustavnog suda, posle određenog roka, u proces kontrole. Ova institucija, koja donekle podseća na uzor antičke rimske diktature, je svega jednom bila primenjena u Francuskoj, i to tokom alžirskog rata za nezavisnost. Mi ćemo u predloženom članku analizom sadržaja, kao i normativnom analizom vezanom za pravni okvir sagledati relevantne okolnosti primene ovog svojevrsnog ,,nuklearnog oružja“ predsednika Republike, uz nužno podsećanje na tadašnje istorijske okolnosti.

Ličnost Šarla de Gola i njegovo delo su nesporno obeležili nekoliko decenija francuske i evropske politike. Od vođe francuskog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu preko utemeljivača Pete francuske republike 1958. širok je dijapazon oblasti gde je ovaj državnik ostavio svoj dubok trag. Naša namera je da u ponuđenom radu izdvojimo ključne elemente njegove političke misli koja je inspirisala njegovu sveobuhvatnu društvenu akciju, da ukažemo na ono što je posebno autentično u njegovim političkim promišljanjima i skiciramo, u domenu mogućeg, izvesne obrise jedne, po našem mišljenju, samosvojne ideologije. Istovremeno ćemo se osvrnuti i na sudbinu njegovih ideja i tekovina u današnjem političkom i istorijskom kontekstu kroz analizu delovanja savremenih aktera u Francuskoj i Evropi.

Legitimitet je jedan od najčešće zastupljenih i istovremeno najznačajnijih pojmova u društvenim naukama uopšte. Na temelju legitimiteta koji je menjao svoj osnov u istoriji počiva celokupan društveni, pa samim tim i politički poredak. U tekstu se posle kraće teorijske ana­lize razmatraju posebno upečatljivi slučajevi nelegitim­nog postupanja različitih političkih aktera i institucija. Legitimitet je složena kategorija koja je podložna neprestanoj proveri i učvršćivanju, prvenstveno putem narodnog izjašnjavanja na izborima i referendumima, ali u zakonitim delovanjem institucija kao i održavanjem kakvog-takvog dodira sa građanima i realnošću uopšte. U tekstu su odabrani određeni, po našem mišljenju, vrlo bitni pojmovi koji u manjoj ili većoj meri utiču na legiti­mitet jednog državno-pravnog poretka i institucija kao njegovih sastavnih delova.

Vanredno stanje je klasičan ustavnopravni insti­tut koji je uobičajeno prisutan u najvišem pravnom aktu velikog broja zemalja. Razlog postojanja ove pravne ustanove, njen raison d’être, je najtešnje povezan sa najznačajnijim vrednostima kojima teži svaki savremeni pravni poredak. Stabilnost institucija, očuvanje društvenog poretka, celovitost državne teritorije, kontinuitet vlasti, red, mir, sloboda, poštovanje garantovanih ljudskih prava - sve je to predmet zaštite vanrednog stanja i srodnih institucija, koje prati, po prirodi stvari, i odgovarajući instrumentarij za sprovođenje adekvatnih mera. Naravno, primena neuobičajenih, često i radikalnih mera, povlači određene nedoumice i izaziva nužno kontraverze pa i kritike, bilo da se radi o unutrašnjoj ili spoljašnjoj opasnosti koja je prouzrokovala sprovođenje vanrednih normi. Ciljevi ovog rada su da prikaže lepezu mera kojima raspolaže francusko pravo radi ostvarivanja gore navedenih zadataka, izdvoji pojedine (pogodne, čini nam se) teorijske osno­ve i hipoteze na kojima počivaju vanredni pravni režimi, kao i da sugeriše osnovne zaključke na osnovu iskustva primene vanrednog stanja. Razume se da sve navedeno nezaobilazno jednim delom zadire i u polje političke procene svrsishodnosti primene pojedinih mera kao i određenih političkih posledica, tako da verujemo da je ova tema interesantna kako za pravnike, tako i za politikologe. Uzeli smo svesno slučaj Francuske kao zemlje koja ima bogato i zanimljivo (a rekli bismo itekako poučno) iskustvo u ovoj oblasti, za koje mislimo da bi moglo biti korisno proučiti ga na praktičnom, kao i uobličiti ga dodatno na teorijskom nivou.

Gotovo da danas ne postoji država u svetu koja ne­ma ili nije imala u bližoj ili daljoj prošlosti pro­bleme sa stanovništvom barem na jednom delu svoje teritorije. Brojni su primeri suprotstavljanja državnom centralizmu od strane različitih naroda ili etničkih grupa, nezadovoljnih u prvom redu stepenom i načinom poštovanja njihovih posebnosti (istorijskih, nacionalnih, jezičkih, kulturnih...) i interesa koji odatle proističu. Bilo je jasno da se u interesu celine države i stabilnosti sistema mora pristupiti stvaranju posebnog pravnog reži­ma i institucionalnim garancijama koje bi važile za određeni deo (ili delove) teritorije i stanovništvo tu nastanjeno. Jedan od načina prevazilaženja stvarnih ili pretećih problema je uspostavljanje teritorijalne autonomije. U ovom radu ćemo pristu­piti utvrđivanju njenih osnovnih političkih karakteristika, zajedničkih elemenata i opštih crta kao i specifičnosti vezanih za pojedine slučajeve. Smatramo da teritorijalna autonomija ima zanimljivu perspektivu pred sobom, usled brojnih i razno­likih mogućnosti koje pruža u interesu dugotrajne političke stabilnosti.

Korzika predstavlja teritorijalnu celinu sui gene­ris u okviru francuske Pete republike. Teritorijalno veoma prostrana država sa tradicionalno snažnim centralizmom sastavljena od velikog broja pokrajina sa različitim kulturno-istorijskim nasleđem, kakva je Francuska, je nastojala da kroz poseban institucionalni okvir i politički pristup pruži dokaz o maksimalnom uvažavanju naročito izraženih speci­fičnosti korzikanskog ostrva. Jake autonomističke, pa i separatističke težnje su dugo vremena bile, a i danas su, uzrok tenzija ,,niskog intenziteta’’. Koncept francuske nacije, model regionalne uprave i lokalne samouprave, primena ustavnih načela i normi u praksi, obim i sadržina manjinskih prava, princip teritorijalne celovitosti država, sva ova pitanja se manje ili više prelamaju kroz današnji pravni i politički položaj Korzike. Pokušaćemo da u ovom članku bliže osvetlimo kompleksnu pravno-političku problematiku ovog francuskog ostrva uz delimično nužan kulturno-istorijski osvrt na korzikanski identitet. Dalja politička sudbina i institucionalno uređenje ovog ostrva u jednoj meri svakako zavise od dešavanja u žarišnim ili nestabilnim sredinama u Evropi i svetu, i samim tim od vitalnosti međunarodnopravnog poretka, čija stabilnost je značajno narušena poslednjih 20-ak godina nizom akata direktno suprotnih povelji Ujedinjenih nacija. Iz svih ovih razloga smatramo da pitanje Korzike, nedovoljno poznato našoj stručnoj i široj javnosti, zaslužuje jednu detaljniju analizu na ovom mestu.

Referendum se poslednjih godina polako vraća na evropsku političku scenu, diskretno ali za oko brižljivijeg posmatrača dovoljno primetno. Ovaj ustavni institut je od uvek izazivao veliko interesovanje stručne i šire javnosti, s obzirom na inherentnu neizvesnost i nemali politički, a vrlo često i širi društveni ulog koji ga gotovo neminovno prati. Kao oblik neposredne demokratije, referendum služi da se celina biračkog tela kao nosioca suverenosti, izjasni o određenom pitanju, najčešće čisto političkog, mada se može sresti i ekonomskog, socijalnog, pa i kulturnog karaktera u širem smislu koje je od velikog, a ponekad i sudbonosnog značaja po zemlju. Nas posebno u prisutnom članku zanimaju političke okolnosti vezane za referendumsku kampanju, društveni ambijent u kom se sprovodi referendum, pravni okvir koji ga prati, kao i naknadno (ne)poštovanje izražene narodne volje od strane državnih organa. Pitanje tim značajnije, imajući u vidu da ,,poslednjih godina, sa krizom partija, se pojavilo znatno češće pribegavanje referendumu u svim pluralističkim demokratijama". U ovom radu će se detaljnije obraditi pitanje referenduma u Švajcarskoj, Francuskoj i Srbiji, jer smatramo da navedene zemlje u tom pogledu predstavljaju zanimljive primere.

Zakon predstavlja najznačajniju potporu savremenog pravnog poretka i nezaobilazni je element svakog razvijenog društva. Nije preterano čak reći da zakon predstavlja jednu konstantu ljudske civilizacije, s obzirom na njegovu višemilenijumsku drevnost, mada bi se identično moglo reći i za još neke pravne ak­te, kao što su presuda i ugovor. S obzirom da je reč o pojmu koji na različite načine privlači pažnju kako pravnika teoretičara i praktičara, tako i mnogih pojedinaca laika, odnosno praktično svih građana kao celine koja potpada pod dejstvo velikog broja za­kona, logično je pozabaviti se njegovim mestom, ulogom i pravnim dejstvom u jednom vrlo razvijenom i izgrađenom pravu kao što je francusko.

Odnos između svetovnog i duhovnog, države i vere, je pitanje staro gotovo od kako je stvorena država kao najšira politička zajednica. Sasvim je jasno da je ovaj odnos menjao svoju sadržinu i suštinu to­kom različitih istorijskih epoha. Načelo svetovnosti države je jedno od temeljnih načela velikog broja savremenih demokratskih država, a nastupio je na istorijsku scenu sa pobedom liberalnih vred­nosti. Ono prevashodno znači da verske organizacije moraju svojim delovanjem ostati u granicama vanpolitičke sfere. Mi ćemo u datom članku prvenstveno razmatrati slučaj Srbije, trenutno stanje stvari i postojeću praksu, važeći pravni okvir kao i istorižski razvoj ovog načela. Naravno, sporadični uporedni osvrt na ostale zemlje će biti nužan u cilju svestranijeg sagledavanja principa svetovne drža­ve, uz posebnu pažnju prema nekim najupečatljivijim primerima.

Prikaz knjige: Radoslav Gaćinović, Bezbednosna funkcija države, Institut za političke studije, 2012, 339 str.

Funkcija gradonačelnika nesporno predstavlja kamen temeljac u sistemu lokalne samouprave razvijenih država. Reč je o inokosnom izvršnom organu sa kojim građani uobičajeno prvo dolaze u dodir kada je reč o njihovom odnosu sa javnim, odnosno državnim vlastima uopšte. Štaviše, može se reći da kvalitet svakodnevnog života građana u mnogome zavisi od institucionalnih ovlašćenja, političke moći, kao i ličnih sposobnosti gradonačelnika koji je zamišljen kao "dobar domaćin" svoje zajednice. U ovom radu mi ćemo analizirati uporednom metodom ovu važnu instituciju, njen pravni položaj, zakonska ovlašćenja i politički uticaj u našoj državi i Francuskoj kroz razmatranje međusobnih upečatljivih sličnosti i razlika.

Italijanska država je, sa istorijskog stanovišta posmatrano, relativno mlada politička zajednica. Za razliku od nekih svojih suseda, velikih evropskih zemalja, koje su među prvima stvorile svoja kolonijalna carstva (na primer Španija već u 16. veku) ili koje su vladavinu apsolutne monarhije dovele do vrhunca (kao recimo Francuska u 18. veku), Italija je, slično Nemačkoj, dosta kasno, tek u drugoj polovini XIX veka ušla u proces ujedinjenja. Kada se ima u vidu ta istorijska činjenica, kao i teritorijalna veličina Italije i prilično brojno stanovništvo, logično je da su opstale do danas određene istorijske, jezičke, kulturne i geografske specifičnosti unutar zemlje koje podrazumevaju i odgovarajuće ,,neklasično’’ državno uređenje. Italija je u posleratnom periodu postala gotovo sinonim za nestabilan politički poredak i učestali pad vlada. Njen parlamentarni režim je doživeo brojna iskušenja, ali je uspeo da opstane to­kom decenija i postane svojevrsni model na evropskom tlu za jedno relativno efikasno i održivo državno uređenje. U tom kontekstu se šef države pojavljuje kao jedinstvena figura u političkom i ustavnom poretku. Mi ćemo u ovom radu kroz normativnu ana­lizu razmotriti njegova ustavna ovlašćenja, institucionalni položaj i političku praksu, uz povremene osvrte na položaj nekih njegovih kolega u Evropi.

Nacionalni front Francuske je poslednjih go­dina postao jedna od najdinamičnijih evropskih partija. Videvši njegove rezultate kako na poslednjim izborima u Francuskoj tako i na evropskom nivou, nije preterano reći da se radi trenutno o najjačoj i verovatno najperspektivnijoj partiji evropske ,,tvrde“ desnice. Njen us­peh poslednjih godina je takođe neizbežni odraz intenzivne društvene krize koju prolazi Peta republika. Znajući pritom da su znanja o ovoj partiji u našoj zemlji vrlo sumarna, smatramo da vredi izvršiti jednu širu analizu njenog političkog razvoja, ideologije i delovanja, pogotovo jer se radi o jednoj vrlo značajnoj zemlji u evropskim i svetskim okvirima kakva je Francuska.

Prikaz knjige: Simplicius Aiguillon, Les Cinq-Mille; fortune et faillite de l’élite française, Cherche midi, Paris, 2014.

Pojam legitimiteta jedan je od ključnih teorijskih problema kako filozofije politike, tako i filozofije prava, što ukazuje na to da koncept legitimiteta u sebi nužno sadrži filozofski i pravni aspekt, pa je tako potreban multidisciplinarni pristup kako bi se ovaj pojam temeljno istražio i razumeo. Sledstveno tome, pojam legitimiteta neodvojiv je od pojma legaliteta (i vice versa) i tiče se utemeljenosti, moralne opravdanosti i valjanosti pravnog i, šire posmatrano, političkog poretka. U najopštijem smislu pojam legitimiteta vezan je za problem opravdanja države sa moralnog stanovišta, što dalje implicira nužnu povezanost ovog pojma sa fenomenima moći, vlasti i države, sa jedne strane, i kategorijom ljudske slobode, morala i vrednosti, sa druge. U tekstu se analizira odnos između legitimiteta i legaliteta sa dva podjednako važna aspekta i daju se i neki upečatljivi primeri sukoba ova dva temeljna načela uz odgovarajuće zaključke.

Prikaz knjige: Eric Zemmour, Le suicide français, Michel Albin, 2014, str. 527.

Prikaz knjige: Nada Raduški, Identitet i integracija Roma u Srbiji. Institut za političke studije, Beograd, 2015, 244 str.

Postoje izvesne kategorije u oblasti društvenih nauka čija složenost zahteva višestruko objašnjenje i razmatranje sa stanovišta različitih disciplina. Jedna od takvih kategorija je van svake sumnje i nacija. Verovatno je teško, pa i nemoguće, samo i pobrojati, a kamoli sveobuhvatno analizirati broj naučnih skupova i količinu hartije koji su posvećeni širom sveta, a u Evropi prvenstveno, ovom složenom fenomenu. Mi naravno na ovom mestu imamo znatno skromnije ambicije- osvetliti prevashodno sa dva aspekta, konkretno pravnog i političkog, u jednoj određenoj zemlji, Francuskoj, ovaj ključni i nikad dovoljno objašnjeni pojam koji ima gotovo nezaobilazan značaj skoro u svim društvenim naukama. U tom pravcu pozabavićemo se pravnom analizom temeljnih akata na kojem počiva savremena Francuska, zakonskim okvirom, pa delom i (ustavno)sudskom praksom. U političkom pak smislu su nam relevantni osnovni postulati Francuske revolucije, stavovi pojedinih autora, kao i glavne ideološke postavke vodećih političkih snaga u zemlji po ovom pitanju.

Prikaz knjige: Pierre Sadran, La Republique Territoriale, La documentation française, Paris, 2015, стр. 35.