Дуња Величковић

Савремени Балкан још увек је простор недовршеног мира. Његова пацификација и развој зависе од бржег процеса регионализације и глобализације, али и промене стратегије транзиције и отварање према елитама знања као актерима привредног, друштвеног и културног развоја земаља овог региона. Досадашњи токови у евроинтеграцијским процесима претежно су диктирани геостратешким интересима, али не и развојним циљевима. У раду се разматрају актери трансграничне сарадње на Балкану, са посебним освртом на улогу елите знања и нове дијаспоре у регионалном развоју и афирмацији културе мира на овом трусном геополитичком простору. У фокусу је проблематизација тезе о улози нове интелектуалне дијаспоре са Балкана, која је интегрални део глобалних транснационалних актера друштвених промена у савремености и чији когнитивни, иновативни и социјални капитал - кроз процес повратне мобилности (циркуларних миграција елита знања) може допринети бржем локалном, националном и регионалном развоју. У прилогу се указује на висок креативно-иновациони потенцијал нове балканске дијаспоре, оличен у елитама знања, иноватора, менаџера, предузетника у свету а који новом мудром политиком номенклатура у региону може бити укључен у програм партнерства за локални, национални и регионални развој. То захтева редефинисање владајуће стратегије зависне модернизације и компрадорског управљања развојем и заснивање нове аутономне политике друштвеног развоја ослоњен на домаћу памет („наше а светскоˮ) на интензивно унутаррегионално повезивање/интеграцију и реактуелизацију вредности лозинке „Балкан - балканским народима!ˮ. Социолошка истраживања спроведена у последњих двадесетак година показују спорост у процесима прекограничне сарадње у региону, још увек висок степен размене са земљама изван региона, а идентитетска перцепција студентске популације фокусирана је на националним или европским вредностима, док је регионална запостављена. Време је за промену ових приоритета у идентификацији које ће бити повезано и са реалним процесима прекограничне сарадње и јачања разумевања и културе мира на Балкану.

У чланку се разматра улога културе мира, етничке толеранције и мултикултурализма у контексту савремених друштвених односа на Балкану и свету. У фокусу разматрања налазе се савремена конфликтолошка истраживања и мировне студије, као и њихов значај за образовање и васпитање нових генерација, као и улога школа и универзитета у афирмацији вредности културе мира. У раду се поентира значај борбе за мир, као основне претпоставке за одрживи развој човечанства и опстанак планете. У раду се поентира: повезаност борбе за мир променом стратегије развоја, у духу – да без глобалне правде нема глобалног мира у свету (Lula da Silva). Или како с правом поручује норвешки научник Јохан Галтунг (Johan Galtung), директор Међународног института за мир: ,,Борба за другачији развој, као и борба за другачији мир, мора да се води и оспоравањем, па чак и трансформацијом западне космологије, свих оних дубоко укорењених веровања која дефинишу мир помоћу оружја, а развој помоћу новца.’’

У ери глобализације и наступајућег „друштва знања“ обнавља се значај елитистичких и меритократских теорија, како у економији, тако и у култури и у политици. На фону успона неолиберализма у последњих тридесет година у савременој литератури обновљено је интересовање за елитистичке теорије. Оне изражавају „дух времена“ али и интерес меритократске класе и интелектуалне буржоазије у савремености. У академском свету образвоања индекс ових процеса демонстрирају науке о менаџменту и експанзија мисије менаџера у савременој подели рада и корпократске моћи. У раду се даје преглед елитистичко-меритократских гледишта (у распону од Парета, Михелса до Шумпетера, Милса и Аталија) и чини покушај да се објасне социјални и културни корени ових теорија и улога елита као актера у историјским променама и савремености.