Dragoljub Todić

U radu se daje prikaz osnovnih izvora međunarodnog prava životne sredine kojima se reguliše upravljanje i zaštita prirodnih resursa. U uvodnom delu se ukazuje na izvesna metodološka pitanja i teškoće u definisanju pojma „prirodni resursi”. Naglašava se značaj prirodnih resursa kao uzroka potencijalnih sukoba između država. Centralni deo rada je posvećen analizi međunarodno-pravnih okvira upravljanja i zaštite prirodnih resursa. Ukazuje se na činjenicu da se norme od značaja za prirodne resurse mogu pronaći u različitim oblastima međunarodnog prava (životna sredina, investicije, ljudska prava, humanitarno pravo, itd.). Posebno se analiziraju relevantni međunarodni ugovori u oblasti životne sredine. U drugom delu rada se razmatra sadržaj odredbi Globalnog pakta za životnu sredinu koje su od značaja za prirodne resurse. Osnovni cilj rada je ispitivanje odnosa međunarodnih ugovora u oblasti životne sredine prema prirodnim presursima. U radu se razmatra teza da upravljanje i zaštita prirodnih resursa nisu uređeni na celovit način i da Globalni pakt za životnu sredinu predstavlja jedan od pokušaja izgradnje integralnog pristupa zaštiti životne sredine, uključujući i prirodne resurse.

U uvodnom delu rada se daje pregled ključnih pitanja koja određuju opšti kontekst rasprave. Ukazuje se na kritično stanje vodnih resursa i različite dimenzije mogućih problema u ovoj oblasti. Posebno se skreće pažnja na vodni saobraćaj kao činilac koji doprinosi pogoršanju stanja vodnih resursa i stanja životne sredine u celini. Na primeru propisa u oblasti saobraćaja na unutrašnjim vodama i propisa u oblasti životne sredine Republike Srbije (RS), ukazuje se na otvorena normativna pitanja koja predstavljaju prepreku unapređenju stanja vodnih resursa. Analiziraju se propisi kojima se reguliše saobraćaj na unutrašnjim vodama sa stanovišta načina kako je regulisana zaštita životne sredine. Posebno se ukazuje na odredbe kojima se regulišu obaveze i prava različitih subjekata u pogledu mera za sprečavanje zagađivanja životne sredine, uključujući i upravljanje otpadom. Istovremeno, ukazuje se i na propise u oblasti životne sredine koji su od značaja za saobraćaj na unutrašnjim vodama. Takođe, daje se pregled najznačajnijih međunarodnih ugovora kojima se reguliše saobraćaj na unutrašnjim vodnim putevima i zaštita životne sredine. Osnovni cilj rada je sagledavanje načina kako je regulisana zaštita životne sredine u propisima koji regulišu saobraćaj na unutrašnjim vodama. Identifikuju se tačke preplitanja dva pravna režima (vodni saobraćaj i životna sredina) i ukazuje na otvorena pitanja i moguće slabosti u postojećem sistemu normi.

U radu se ukazuje na najznačajnije elemente sistema upravljanja klimatskim promenama kroz sagledavanje institucionalnih aspekata na tri različita nivoa (globalni, regionalni, nacionalni). Posebno se naglašava značaj reforme sistema upravljanja kroz re­formu Programa UN za životnu sredinu (UNEP-a), jačanje koordinacije izmeđurazličitih međunarodnih multilateralnih ugovora u oblasti životne sre­dine i formiranje Međunarodne organizacije za ži­votnu sredinu. Uloga subjekata upravljanja na nacionalnom nivou dominantno se analizira kroz prava i obaveze država članica Okvirne konvencije UN o promeni klime i drugih međunarodnih ugovora u obla­sti životne sredine. Regionalni aspekti upravljanja razmatraju se, prevashodno, kao deo aktivnosti pojedinih regionalnih organizacija ili kao doprinos regionalnih vlasti u pojedinim složenim državama. Osnovna teza koja se dokazuje u radu je da u raspravama o reformi sistema upravljanja dominiraju ideje o reformi globalnih elemenata sistema uz izvesno zanemarivanje pitanja odnosa između različitih nivoa upravljanja.

U raspravama o različitim aspektima odnosa između nuklearne energije i klimatskih promena ponekad se insistira na polarizovanim stavovima (razvoj i korišćenje nuklearne energije se vidi kao jedna od nedovoljno iskorišćenih mogućnosti za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte ili se kroz sagledavanje bezbednosnih aspekata korišćenja nuklearne energije naglašavaju rizici za životnu sredinu). U prvom delu rada se ukazuje na najznačajnije međunarodne ugovore u oblasti nuklearne energije i klimatskih promena. U drugom delu rada se analiziraju odredbe pojedinih međunarodnih ugovora sa stanovišta definisanih ciljeva u oblasti nuklearne bezbednosti i klimatskih promena. Razmatra se pitanje karaktera odnosa između ciljeva u oblasti nuklearne energije i ciljeva u oblasti klimatskih promena, tj. do koje me­re su ciljevi u oblasti nuklearne energije i ciljevi u oblasti klimatskih promena kompatibilni. Pored analize normativnih aspekata ovih odnosa, u radu se karakter odnosa između nuklearne energije i klimatskih promena sagledava i kroz perspektive korišćenja nuklearne energije, odnosno perspektive klimatskih promena. Analiza pokazuje da se može reći da postoje elementi preklapanja ciljeva u ove dve grupe međunarodnih ugovora, ali da se ne bi moglo govoriti o njihovoj jasnoj konvergenciji ili divergenciji.

Pitanje odnosa između članstva u Evropskoj uniji (EU) i nacionalnih specifičnosti i interesa, odnosno mogućnosti i potreba za uvažavanje nacionalnih interesa opšti je okvir analize. Kao indikatori takvih mogućnosti mogu se uzimati različiti kriterijumi, kao što su: 1) karakter i sadržaj propisa EU (do koje mere omogućavaju uvažavanje nacionalnih specifičnosti), 2) uslovi za članstvo u EU (da li se kriterijumima za članstvo u EU pitanje uvažavanja nacionalnih interesa postavlja kao uslov, pravo ili obaveza), 3) praksa ugovaranja prelaznih rokova pri zaključivanju ugovora o pridruživanju (do koje mere se ona razlikuje od države do države u zavisnosti od nivoa ekonomske razvijenosti i stanja u određenoj oblasti, itd). U posebnom delu rada analizira se pitanje na koji način i do koje mere postojeći proces kreiranja politika i usvajanja propisa u Republici Srbiji (RS) prepoznaje kategoriju „nacionalni interes“. Kao konstitutivni element pojma „nacionalni interes“, uzimaju se specifičnosti stanja u RS i, shodno tome, postojanje obaveze njihovog uvažavanja u procesu kreiranja i sprovođenja nacionalnih politika, odnosno pripreme i usvajanja propisa. Analiziraju se propisi RS kojima se reguliše postupak pripreme i usvajanja strateških dokumenata, odnosno propisi koji regulišu postupak pripreme i usvajanja propisa. Posebno se analizira deo te procedure koji se odnosi na usaglašavanje nacionalnih propisa sa propisima EU (analiza efekata propisa, učešće javnosti, itd). Autor zaključuje da proces pridruživanja EU omogućava samo do izvesne mere uvažavanje nekih nacionalnih specifičnosti država koje pristupaju ovoj organizaciji. Međutim, istovremeno se konstatuje da u slučaju RS proces usklađivanja propisa sa propisima EU ne obezbeđuje uslove za uvažavanje specifičnih okolnosti i prepoznavanje „nacionalnih interesa“.

U radu se ukazuje na značaj aktivnosti u kosmosu za savremeni život kao i uticaj ovih aktivnosti na stanje životne sredine na Zemlji. Razmatraju se sličnosti i razlike između kosmičkog prava i prava životne sredine, odnosno razmatra se pitanje odnosa ove dve grane prava. Osnova analize su međunarodni ugovori i izvori tzv. mekog prava u oblasti kosmosa, odnosno životne sredine. Zajednički elementi i razlike između dve grane prava analizirani su sa stanovišta nekoliko kriterijuma: međunarodno-pravne osnove kosmičkog prava, odnosno prava životne sredine, istorijski razvoj dve grane prava, problemi u definisanju pojmova „kosmos“ i „životna sredina“, pravni karakter kosmosa, odnosno životne sredine, atmosfere, prirodnih resursa, itd. Posebno se ukazuje na osnovne principe (načela) kosmičkog prava (miroljubivo korišćenje kosmosa, sloboda istraživanja i korišćenja kosmosa, nemogućnost protezanja suvereniteta na kosmos i nebeska tela, načelo uzajamne pomoći, načelo odgovornosti za štetu itd.), odnosno principe prava životne sredine (princip predostrožnosti, princip prevencije, princip saradnje, princip suvereniteta država, princip zajedničke ali različite odgovornosti, obaveza ne prouzrokovanja štete u životnoj sredini, princip zagađivač plaća, princip korisnik plaća, princip dostupnosti informacija, princip učešća javnosti, princip intergeneracijske i intrageneracijske jednakosti, itd). Osnovna teza koja se razmatra u radu je da kosmičko pravo i pravo životne sredine imaju više zajedničkih elemenata, a da na nekim tačkama preplitanja postoje otvorena pitanja. Savremeni naučno-tehnološki razvoj ima za posledicu, između ostalog, i tendenciju nestajanja granica između normi ova dva pravna poretka.

U radu se analiziraju odredbe međunarodnih ugovora u oblasti životne sredine koji su zaključeni u okviru Ekonomske komisije UN za Evropu (UNECE), a koji sadrže odredbe o učešću javnosti i druge elemente od značaja za demokratizaciju savremene politike i prava životne sredine. Osnovni deo rada je posvećen prikazu elemenata demokratizacije koji proističu iz normi koje sadrži Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi sa pitanjima koja se tiču životne sredine (Arhus, 1998). Posebno se ukazuje na učešće javnosti u odlučivanju, kao i na dostupnost informacija. U drugom delu rada se daje prikaz elemenata od značaja za demokratizaciju politike u oblasti životne sredine koji su sadržani u drugim međunarodnim ugovorima zaključenim u okviru UNECE, kao i delu najznačajnijih globalnih međunarodnih ugovora. U radu se razmatra teza da se ključni elementi demokratizacije savremene politike i prava životne sredine (u delu koji se odnosi na učešće javnosti i pristup informacijama) mogu jasno prepoznati u međunarodnim ugovorima zaključenim u okviru UNECE i jednom broju novih međunarodnih ugovora globalnog karaktera.