Dragana Kolarić

Autor u radu prikazuje genezu agresije kao međunarodnog krivičnog dela sa posebnim akcentom na prvu revizionu konferencijio Međunarodnom krivičnom sudu, koja je održanau Kampali u Ugandi, od 31. maja do 11. juna 2010. godine. Međunarodni krivični sud, osnovan Rimskim statutom 1998. godine, je prema članu 5. Statuta nadležan za vođenje krivičnog postupka za četiri međunarodna krivična dela: krivično delo genocida, krivična dela protiv čovečnosti, ratne zločine i krivično delo agresije. Za krivično delo agresije nije bilo moguće pokrenuti krivični postupak, iako se ona formalno nalazila u nadležnosti Suda, jer nisu bili usvojeni njeni elementi. U članu 123. Rimskog statuta predviđeno je da će sedam godina po stupanju na snagu ovog Statuta Generalni sekretar UN sazvati konferenciju za ponovno razmatranje Statuta tj. amandmana koji se, pre svega, mogu odnositi na krivična dela koja su prema članu 5. u nadležnosti Suda. Finalni akt velike diplomatske konferencije u Rimu, koja je održana pod okriljem Ujedinjenih Nacija, naložio je posebnoj komisiji (The Preparatory Commission for the Court) da pripremi odredbe o agresiji, uključujući definiciju, elemente zločina agresije i uslove pod kojima će Sud sprovoditi svoju nadležnost. Taj zadatak je završila Specijalna radna grupa za krivično delo agresije (Special Working Grouponthe Crimeof Aggression SWGCA) formirana od strane skupštine država članica Statuta. Njen izveštaj je predstavljao glavni predmet razmatranja u Kampali. Rasprava o krivičnom delu agresije bila je usko povezana sa diskusijom o ulozi koja će biti rezervisana za Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u konstatovanju da je akt agresije učinjen. Autor ukazuje na dva najznačajnija pitanja. Prvo, da li odluke Saveta Bezbedno­sti mogu da utiču na krivični postupak pred Sudom koji treba da predstavlja nezavisno sudsko telo, i drugo, da li će se amandman kojim je dopunjen Rimski statut primenjivati ergaomnes, ili samo u odnosu na one države koje ga prihvate?

U Srbiji, kao i u drugim evropskim zemljama, primećujemo, poslednjih decenija, kada su pitanju izmene krivičnih zakona dinamiku koja ranije nije bila svojstvena. Česte izmene rezultat su, pre svega, prilagođavanja međunarodnim obavezama koje države preuzimaju ratifikacijom pojedinih međunarodnih ugovora. Pored Konvencija, regionalnih i međunarodnih, od posebnog značaja za reformu su i Direktive EU i Okvirne odluke Saveta EU Takođe, ne treba zaboraviti da postoje određena ponašanja čiji neposredni osnov propisivanja nisu međunarodne obaveze ili unutrašnje zakonodavstvo, već mogu da budu vezana za našu sre­dinu, loše iskustvo u Srbiji, što može da predstavlja osnov za inkriminisanje takvog ponašanja u Krivičnom zakoniku. Prili­kom izmena krivičnog zakonodavstva uvek se pojavljuje dilema da li prednost dati nacionalnom duhu, domaćem pravnom sistemu, našoj pravnoj terminologiji ili prihvatiti nepovoljan uticaj pojedinih odredbi međunarodnih ugovora što je nimalo srećno rešenje. Autor svoju dilemu izražava posebno kada je u pitanju suzbijanje korupcije u privatnom sektoru. Za Srbiju kao državu koja nastoji da što pre postane punopravni član Evropske Uni je od izuzetne je važnosti da prati aktivnosti EU i njenih čla nica na području suzbijanja kriminaliteta. Najkorisnije bi bilo za svaku državu, pa i našu, da izvrši reviziju pojedinih inkri minacija u svom krivičnom zakonodavstvu i tako pokrije oblasti koje su međunarodni sporazumi smatrali vrednim uključivanja u nacionalno krivično pravo. Ali, autor naglašava, da je pri tome potrebno voditi računa o nacionalnom pravnom identitetu. Au­tor, takođe, nastoji da utvrdi analizom postojećeg stanja (de lege lata) postoje li u našoj zemlji, posmatrano sa aspekta krivičnog materijalnog prava, zadovoljavajuća rešenja u oblasti suzbijanja korupcije u privatnom sektoru ili kriterijumi koje postavljaju međunarodni dokumenti treba da nas podstaknu na dalju reformu našeg zakonodavstva. Posebna pažnja je posvećena analizi kri vičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica na osnovu koje autor iznosi zaključke, sa predlozima mogućih zakonskih rešenja, de lege ferenda.

Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika RS, iz decembra 2012. godine, odlikuje širenje krivično-pravne represije, posebno, u pogledu terorističkih krivičnih dela. Posmatrajući savremena kretanja u uporednom krivičnom pravu prepoznajemo fazu hipertrofije inkriminacija u oblasti borbe protiv terorizma. Sa jedne strane, povećan je broj krivičnih dela terorizma i sa druge strane, zaprećene su visoke kazne u skladu sa preporukama referentnih međunarodnih izvora. Očigledno pojačana represija predstavlja posledicu eskalacije terorističkih akata širom sveta. Pomenuto u najvećoj meri dolazi do izražaja kod krivičnog dela inkriminisanog u članu 391a KZ RS (javno podsticanje na izvršenje terorističkih dela). Radi se o krivičnom delu ugrožavanja koje, zapravo, predstavlja kriminalizaciju u ranoj fazi. Iz tih razloga jedan deo krivičnopravne teorije, kako kod nas tako i u drugim zemljama u kojima je uvedeno krivično delo javnog podsticanja na izvršenje terorizma, kritički pristupa pomenutoj zakonodavnoj reformi. Sa stanovišta primene ove odredbe u praksi od posebnog značaja je praksa Evropskog suda za ljudska prava u vezi slobode izražavanja.

Rasprava o novim tendencijama u savremenoj nauci krivičnog prava u prvi plan stavlja nekoliko pitanja. Prvo je pitanje globalizacije koja vodi i internacionalizaciji krivičnog prava. Drugo pitanje, blisko povezano sa prvim, jeste problem krivičnopravnog ekspanzionizma jer savremeni krivični zakonodavac sve više širi prostor u kome interveniše ulazeći tako i u zonu u kojoj nema opravdanja za krivičnopravnu intervenciju što će u bliskoj budućnosti dovesti do krize legitimiteta krivičnog zakonodavstva. Stoga se u radu u kontekstu mogućih načina korišćenja krivičnopravne represije kao sredstva za suzbijanje kriminaliteta analizira i kritički preispituje krivičnopravni ekspanzionizam koji je postao dominantna tendencija u većini evropskih krivičnih zakonodavstava. Konstatuje se da je on danas došao do izražaja i u srpskom krivičnom zakonodavstvu. Najzad,u ovom radu se analiziraju i preispituju rešenja iz Nacrta Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, s obzirom na to da se u Srbiji očekuje njegovo usvajanje.

Imajući u vidu moguću povredu procesne zabrane dvostrukog suđenja u istoj stvari i praksu Evropskog suda za ljudska prava autori ukazuju na potrebu suptilnog razgraničenja između krivičnih dela i prekršaja. Prekršajni sudovi moraju utvrđivati one činjenice koje čine biće prekršaja, a krivični sudovi elemente bića krivičnih dela. U kaznenom zakonodavstvu Republike Srbije postoji autentičan koncept višestepene, višestruke kažnjivosti. Tako, Krivični zakonik Srbije u članu 63. stav 3. predviđa da se zatvor ili novčana kazna koju je osuđeni platio za prekršaj ili privredni prestup, kao i kazna ili disciplinska mera lišenja slobode koju je izdržao zbog povrede vojne discipline uračunava u kaznu izrečenu za krivično delo čija obeležja obuhvataju i obeležja prekršaja, privrednog prestupa, odnosno povrede vojne discipline. Sa druge strane, obrnuta situacija u kojoj je utvrđeno da postoji krivično delo dovodi do toga da ono kao najteži vid kaznenog ponašanja konzumira lakši delikt tj. privredni prestup ili prekršaj jer se radi o prividnom idealnom sticaju. Da ne bi u budućnosti dolazilo do aktiviranja načela ne bis in idem zakonodavac mora preciznije da razgraniči prekršaje i krivična dela. Jasnije zakonsko razlikovanje prekršaja i krivičnih dela, kao i bolja saradnja nadležnih državnih organa dovešće do smanjenja povrede zabrane dvostrukog suđenja u istoj stvari. Pitanje identiteta kaznenih delikata je jedno od najtežih pitanja primene načela ne bis in idem, posebno kada imamo preklapanje težih prekršajnih i krivičnih dela tj. kada se u oba slučaja mogu izreći zatvorske kazne.

Donošenju novog Zakona o policiji prethodila je politička odluka da se izvrši reformisanje sistema javne bezbednosti i njegovo usklađivanje sa evropskim tekovinama i vrednostima. Zakon je donet u duhu evrointegracija, u toku sprovođenja ključnih reformi zakonodavstva Srbije u oblasti sistema bezbednosti i pravde. Odlukom Saveta Evrope od 01. marta 2012. godine Srbija je dobila status kandidata za članstvo u EU. Zakon je stupio na snagu u vreme davanja poslednje ocene o ispunjenosti uslova za otvaranje najvažnijih poglavlja 23 i 24. Pre usvajanja dobio je pozitivno mišljenje Saveta Evrope, iako je Zaštitnik građana stavio mnogobrojne primedbe. Analiziraćemo pojedine odredbe zakona i utvrditi da li su one „adekvatno dostupne, predvidive i formulisane sa dovoljno preciznosti da pojedincu – ako je potrebno, omoguće odgovarajući savet – radi regulisanja njegovog ponašanja“. Takođe, razmatraćemo da li je omogućeno ostvarivanje prava na privatni i porodični život, kao i na pravično suđenje zaposlenom u MUP-a tj. da li je u skladu sa Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Jasno je da primena odredbi koje nisu u skladu sa Konvencijom može dovesti do usvajanja predstavki od strane Evropskog suda za ljudska prava, a samim tim i donošenja presuda iz kojih proizilaze određene obaveze za Srbiju. Uzimajući u obzir navedeno, nakon podnošenja inicijativa od strane sindikalnih i drugih organizacija za ocenu ustavnosti pojedinih odredbi koje se tiču radnopravnog položaja zaposlenih u MUP-a, potrebno je iste analizirati primenom različitih metoda tumačenja i utvrditi šta je zakonodavac hteo da postigne.

Novi Zakon o policiji donet je u vreme koje je obeleženo višesmernim reformama. Punopravno članstvo u EU tj. evropski integrativni procesi zahtevaju i rešavanje brojnih prethodnih pitanja koja se odnose na usklađivanje sa pravnom tekovinom EU. Naravno, razlozi za donošenje novog zakonodavstva mogu biti i rezultat našeg lošeg iskustva i postojanja potrebe da se određenim propisima bolje, preciznije i efikasnije urede neka pitanja. Pravno-tehnički posmatrano, u cilju uspostavljanja koherentnosti pravnog sistema Srbije, bilo je potrebno izvršiti i njegovo usklađivanje sa brojnim drugim propisima donetim u našoj zemlji u poslednjem periodu. Pravno-političke postavke tj. koncept novog zakona u velikoj meri može da pruži odgovor o ciljevima koji su se želeli postići. Ovom prilikom pokrenućemo neka pitanja koja smatramo važnim. Prvo, da li je zakonodavac uspešno odgovorio osnovnom zadatku a to je zaštita osnovnih sloboda i prava građana, zaštita njihove bezbednosti i bezbednosti Republike Srbije. Sa zaštitom osnovnih sloboda i prava blisko su povezani osnovni ustavni postulati i njihovo efektivno ili deklarativno sprovođenje. Kada već pominjemo objave, izjave tj. proklamovanje nekih principa bez stvarnog dejstva postavlja se pitanje da li je to na pojedinim mestima u zakonu bilo potrebno kada već implicitno proizilazi iz drugih propisa. Ostaju otvorene i neke dileme kod novih odredbi koje nisu ovim zakonom precizno uređene i ostavljaju prostor da se njihovim ustrojstvom podzakonskim aktima ostavi mesto za eventualne zloupotrebe.