Dragan Simeunović

Prikaz knjige: Slavenko, Terzić. 2021. Na kapijama Konstantinopolja. Rusija i balkansko pitanje u 19. veku. Beograd: Istorijski institut. Novi Sad: Pravoslavna reč, 742 str.

Predmet analize je fenomen granica, koji je ne samo u Srbiji, već u celom svetu aktuelniji nego ikada. Iako živimo u vremenu u kome su granice nedavno bile proglašene suvišnim i provizornim, nagli priliv migranata, međugranični sporovi i Damoklov mač separacije koji visi nad glavama nemalog broja evropskih i neevropskih multietnički i multireligijski strukturiranih društava, učinili su granicu kao fenomen veoma aktuelnom ne samo na političkom i vojnom, nego i na ekonomskom i kulturnom planu. Cilj rada je da se fenomenološkim pristupom objasni smisao granice i pokaže da su raznovrsne granice prisutnije u našim životima daleko više nego što mi to primećujemo, da su državne granice najčešće proklamovane kao trajne i stabilne, a da su zapravo nestalne i krhke, i sigurne samo onoliko koliko druga strana preko granice to hoće i može. Namera autora je da pokaže da granice nisu samo mesta sukoba, već i susreta. Od metoda se u radu koriste metoda apstrakcije, uporedno-istorijska i hermeneutička metoda koja je neizbežna u svakom fenomenološkom istraživanju. Rezultat rada je određenje pojma granice ne samo kao linije već i kao teritorije uz liniju sa dubinom, utvrđivanje njene društvene, i naročito političke funkcije, posebnosti kulture granice i njene neizbežno multikulturne dimenzije, odnosa granice prema centru i periferiji celine koja se njome graniči, njene efektivnosti u vremenu krize i perspektive u globalistički ustrojenom svetu. Zaključak rada je sintetičkog karaktera i obuhvata ne samo domete u radu nego i implicira teze o granici kao fenomenu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

U ovom članku se razmatra Hegelov doprinos političkoj teoriji u okvirima njegovog obimnog i veoma značajnog dela “Estetika”. Iako Hegel nije u tom delu decidno definisao politiku kao iluziju umetnosti, ipak se može na osnovu njegovih razmišljanja o umetnosti i politici u tom delu kao i drugim knjigama ovog filozofskog gorostasa, te na osnovu analize dela drugih filozofa koja su nastala u tom periodu, pa čak i pre njega, da je moguće govoriti o politici kao umetnosti iluzije i da Hegel ne samo da ima taj pristup politici kao fenomenu, nego i da na sličan, teorijski diskretan način razmatra i druge političke fenomene. Iako politika kao umetnost iluzije ne predstavlja deo estetike ona zaluđuje naučni interes. Članak je napravljen kao doprinos prevazilaženju napetosti između estetike i politike koja traje vekovima a koja se počela prevazilaziti polovinom 18. veka.

U radu se određuje pojam ekstremizma iz ugla teorije po­litike i naglašava njegova izvorna mnogoznačnost. U pogledu definisanja ekstremizma politička teorija nije do sada dala baš preveliki doprinos više se ograničavajući na komentare o ekstremizmu ili na opis njegovih manifestacija, ciljeva i aktera. Autor analizira sa multidisciplinarnog stanovišta fundamentalne karakteristike političkog ekstremizma, njegove uzroke i konsekvence po društveno-politički sistem. Iako je podnošljiv samo dok je marginalna pojava u jednom društvu, ekstremizam po pravilu korespondira sa kriznim vremenima i intenzivira svoje postojanje do granica nepodnošljivog i neprihvaćenog. Ekstremi­zam se iskazuje i kao militantni egzibicionizam usled straha od bezličnosti i u krajnjem od poništenja ličnog identiteta.

Prikaz knjige: Marija Đorić, Huliganizam: nasilje i sport, Nauka i društvo, Beograd, 2012.

Predmet analize rada su masovne migracije prema Evropi i njihova relacija sa nacionalnim interesom Srbije. Analizom sadržaja, uporedno-istorijskim metodom i korišćenjem statističkih podataka u radu se istražuju razlozi za savremene masovne migracije sa Bliskog istoka i iz Afrike prema Evropi i utvrđuje da su glavni razlozi za migracije: demografska eksplozija u nekim delovima sveta, dugotrajni ratovi i mogućnost socijalnog inženjeringa. Utvrđuje se i niz anomalija koje su se povodom migracija pojavile u mnogim zemljama EU, analizira se zakasnela reakcija institucija EU na izazove koje su migracije done­le sa sobom a naročita pažnja se obraća na one dimenzije migracija koje ih pretvaraju u bezbednosni izazov. Takođe se analiziraju mogući pozitivni ekonomski efekti migracija. Akcenat u radu je na relaciji migracija i nacionalnog interesa Srbije. Autor zaključuje da su migracije u izvesnoj meri bezbednosni izazov za Srbiju ne samo u pogledu uvećanja opasnosti od terorizma, nego i zbog mogućnosti izbijanja regionalnih konflikata, te da Srbija zbog relativne ekonomske nerazvijenosti i visokog broja nezaposlenih nema ekonomski i uopšte nacionalni interes da zadrži izvestan broj migranata na svom tlu, kao ni da snosi teret migracionog tranzita.

In diesem Artikel man betrachtet Hegels Beitragpolitischer Theorie in seinem sehr wichtigen und umfangreichen Werk „Ästhetik“. Auf den Spuren seiner Überlegungen zu Kunst und Politik wie auch aufgrund der politischen Philosophie, die vor seiner Zeit entstanden ist, kann man dennoch über Politik als Kunst der Illusion sprechen. Sie stellt keinen Bereich der Ästhetik dar, verdient aber wissenschaftliches Interesse und sie ist auch zu wissenschaftlicher Bearbeitung geeignet.

U radu se analiziraju napori prvaka Radikalne stranke Milovana Milovanovića da uspostavi Balkanski savez u kome bi Srbija i Bugarska činile glavnu osovinu. Glavni razlog za stvaranje Balkanskog saveza bila je potreba ujedinjenja srpskih i bugarskih vojnih kapaciteta radi oslobođenja srpskog i drugih balkanskih naroda i teritorija od turske vladavine. Iako vrstan diplomata, Milovan Milovanović nimalo lako nije stigao do svog cilja jer su mu na tom putu stajale mnoge prepreke, počev od bugarskih, ali i srpskih sumnji u ispravnost i svrsishodnost njegovih namera, pa sve do suprotnih interesa velikih sila, pre svega Austro-Ugarske, Turske, a zadugo i Rusije. Bio je zbog toga čak i osuđivan na smrt od srpskih ultra-nacionalističkih krugova, a podršku za svoje planove nije nalazio ni u svojoj stranci. Tek postavši premijer srpske vlade u junu 1911. Milovanović je najzad bio u stanju da realizuje svoje ciljeve uz pomoć Rusije. Povezivanjem sa Bugarskom stvoren je savez koji će biti moćan mehanizam slamanja Turske u ratnom sukobu 1912. godine, te se stoga može reći da je Milovanovićev dugogodišnji politički angažman na tom planu bio jedan od ključnih faktora uspeha Srbije u Prvom balkanskom ratu.

Znameniti geograf i etnolog Jovan Cvijić se veoma rano sreo sa patriotskim i socijalističkim idejama. Patriotske ideje su mu usađene u porodici, a socijalističke u srednjoj školi od strane nastavnika. U periodu od aneksije Bosne i Hercegovine 1908. i tokom balkanskih ratova, kao i do sredine Prvog svetskog rata Cvijićeva politička misao je nacionalistički obojena, a od sredine Prvog svetskog rata Jovan Cvijić je započeo da se priklanja ideji jugoslovenstva, ubrzo postavši jedan od njenih stegonoša. Iako je uložio ogromnu energiju i svoje veliko ime u stvaranje državne zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca, Jovan Cvijić je bio ujedno i jedan od prvih među glavnim promotorima jugoslovenstva koji se razočarao u isto. Odbijao je sve ponuđene političke funkcije, uračunavši mesto predsednika vlade. I pored svog bliskog odnosa sa kraljem i ostalim članovima dinastije Karađorđević ostaće veran do kraja života jedino idejama socijalizma, prizivajući čak javno i revoluciju.

Od kraja dvadesetog veka do danas neprekidno se preispituje ne samo uloga već i potreba postojanja društvenih i humanističkih nauka, a njihov značaj se sa većim ili manjim intenzitetom subjektivnosti drastično osporava. Razlozi za to su brojni. Došlo je do neminovne promene strukture društva, a time i samog pojma društva. Globalizacija je na svoj pijedestal uzdigla profit i sve vezano za njega, vrednujući sve njime i njegovom veličinom, odnosno njegovim odsustvom, a doprinos društvenih i humanističkih nauka stvaranju profita nije uvek neposredno vidljiv, i otuda nije ni lako merljiv. U savremenom društvu očigledno je smanjenje tražnje, što ne znači i potrebe za naučnim znanjem društvenih i humanističkih nauka i njihovom interpretativnom ulogom. Promena značaja društvenih nauka se uz to u velikoj meri meša sa potrebom njihove diseminacije i delokacije. Menjanje uloge društvenih i humanističkih nauka je neminovno i usled sve veće brzine društvenog života, što će se manifestovati u njihovom sve većem okretanju prognozi i prevenciji, ali bez napuštanja objašnjenja prošlosti i sadašnjosti i nuđenja rešenja za prezentne probleme, kao i stavljanjem akcenta na interdisciplinarna i multidisciplinarna istraživanja. One mogu da zadrže svoj značaj samo približavanjem prirodnim naukama ali bez ambicije nadmetanja, pa čak i bez težnje za jednakošću sa njima, već sa ambicijom svoje uvećane društvene korisnosti usled rastuće inovativnosti i složenijeg fronetičkog vršenja svoje funkcije, a time i opravdanosti ne samo svog postojanja već i verovatnog napretka.