Драган Јовашевић

Приказ књиге: Небојша Пантелић, Кривично дело убиства полицајца, Београд, Инп Бард, 2008. године, стр. 192.

У протеклом периоду, Европска унија, као регионална економска, политичка и безбедносна организација је прошла кроз више фаза свога развоја које су представљале квалитативни помак у њеној организацији, надлежностима и деловању стварајући тако најмоћнију међудржавну организацију у свету. Као једно од важних поља деловања тзв. „трећи стуб“ Европске уније се огледа у њеној активности на изградњи и унапређењу „простора слободе, безбедности и правде“. У оквиру ове области, посебно је значајна активност Европске уније, њених појединих органа или специјализованих агенција, „група“ и самих држава чланица у предузимању превентивних мера у циљу спречавања и сузбијања посебно опасних противправних понашања појединаца и група која су одређена као тешка међународна кривична дела, међу којима се посебно истиче корупција и организовани криминалитет. Управо у овом раду се разматра место и улога Европске уније у спречавању и сузбијању корупције као изузетно опасног облика угрожавања и повреде економских, финансијских и привредних интереса Европске уније у целини, односно њених држава чланица.

Економски и привредни развој последњих деценија као и убрзана индустријализација и техничко технолошки напредак уз примену нових технологија и повезивање свих земаља у европске и светске економске, привредне, саобраћајне и друге токове заснованим, у првом реду, на достигнућима технике и науке довео је до одређеног степена и нивоа загађености основних природних ресурса живог света. То је наметнуло потребу да сва ова збивања и промене морају бити обухваћене и садржајем одређеног система правних норми као дела укупног друштвеног система. Тај би систем правних норми утврдио услове, начин, поступке и критеријуме за коришћење нових техно­логија без чега нема привредног и друштвеног развоја сваке поједине земље, као и напретка целог човечанства, али који би довео до смањења или ограничења облика и видова загађења или угрожавања животне средине у целини или појединих њених сегмената, односно који би довео до ‘’одрживог развоја’’. Управо због великог значаја уређивања, унапређења и заштите животне средине у целости или појединих њених сегмената: воде, ваздуха, земљишта, флоре и фауне и међународна заједница је путем више универзалних (под окриљем ОУН) или регионалних (Савет Европе и Европска унија) правних аката поставила правне стандарде у овој области које су поједине земље, па тако и наша земља, дужне да инплементирају у своје национално законодавство као један од атри­бута правне државе. То је основа за одређење Србије као државе у којој се чврсто штити принцип одрживог развоја. Управо о овим правним стандардима које је и наша држава инплементирала током 2005. године доношењем новог ‘’еколошког’’законодавства.

Економски и привредни развој последњих деценија као и убрзана индустријализација и техничко технолошки напредак уз примену нових технологија и повезивање свих земаља у европске и светске економске, привредне, саобраћајне и друге токове заснованим, у првом реду, на достигнућима технике и науке довео је до одређеног степена и нивоа загађености основних природних ресурса живог света. То је наметнуло потребу да сва ова збивања и промене морају бити обухваћене и садржајем одређеног система правних норми као дела укупног друштвеног система. Тај би систем правних норми утврдио услове, начин, поступ­ке и критеријуме за коришћење нових технологија без чега нема привредног и друштвеног развоја сваке поједине земље, као и напретка целог човечанства, али који би довео до смањења или ограничења облика и ви­дова загађења или угрожавања животне средине у целини или појединих њених сегмената, односно који би довео до “одрживог развоја’’. Управо због великог значаја уређивања, унапређења и заштите животне средине у целости или појединих њених сегмената: воде, ваздуха, земљишта, флоре и фауне и међународна заједница je путем више универзалних (под окриљем ОУН) или регионалних (Савет Европе и Европска унија) правних аката поставила правне стандарде у овој области које су поједине земље, па тако и наша земља, дужне да инплементирају у своје национално законодавство као један од атрибута правне државе. То је основа за одређење Србије као државе у којој се чврсто штити принцип одрживог развоја. Управо о овим правним стандардима које је и наша држава инплементирала током 2005. године доношењем новог ''еколошког'' законодавства.

У циљу ефикасног, благовременог и квалитетног остваривања својих задатака и функција, све државе данас успостављају порески систем који треба да обезбеди потребна средства за функционисање државе уопште. Избегавање плаћања утврђених пореза и других јавних дажбина од стране пореских обвезника, директно доводи у питање остваривање бројних државних функција. Стога све савремене државе предвиђају веома разуђен систем различитих деликата: кривичних дела, привредних преступа и прекршаја за која су предвиђене различите врсте санкција за физич­ка или правна лица односно предузетнике који се нађу у улози учинилаца ових деликата. На овај се начин, с једне стране, тежи законитом и ефикасном утврђивању казнене одговорности учинилаца пореских деликата од стране надлежних државних органа и, с друге стране, овај систем треба превентивно да делује у правцу подизања опште пореске дисциплине у друштву. Предмет овога рада заправо представља теоријска и практична анализа појма, карактеристика и облика испољавања пореске утаје као основног фискалног, пореског кривичног дела и једног од најзначајнијих облика пореске евазије. У обради овако одређеног предмета истраживања аутори су користили правно догматски и теоријскопрактични методи, од­носно методи анализе садржаја и метод дескрипције.

После дугог историјског развоја, коначно је у другој половини 20. века инаугурисана нова, најмлађа грана казненог права - међународно кривично право, које се по својој правној природи и карактеристикама налази између националног кривичног права и међународног јавног права задржавајући своју осебујност и самосталност. Основни и најзначајнији појам и институт ове гране права свакако представља међународно кри­вично дело. О појму и садржини међународног кривич­ног дела у правној теорији постоји више различитих гледишта, али се ипак може закључити да се под овим појмом подразумева друштвено опасно, противправно дело виног човека које је прописано као кривично дело и за чијег је учиниоца прописана одређена казна. Из овако одређеног појма међународног кривичног дела произилазе његови основни елементи, а то су: 1) де­ло човека (које обухвата радњу пунолетног лица која се може јавити у три облика као: чињење, нечињење и пропуштање дужног надзора), последицу и узрочни однос), 2) друштвена опасност, 3) противправност, 4) одређеност дела у прописима и 5) виност учинио­ца. Постоји две врсте међународних кривичних дела - у ужем смислу (право или чисто) и у ширем смислу (неправо или мешовито). Најзначајнија су свакако међународна кривична дела у ужем смислу која су управљена на повреду или угрожавање универзалних, општецивилизацијских вредности међународног права и човечности што заправо и представља објект заштите ових кривичних дела. Но, поред међународног кривичног дела правна теорија познаје и кривично де­ло с елементом иностраности (то је свако кривично дело чији је било који елеменат повезан са иностранством) при чему се ова два појма у великој мери подударају, али се ипак и значајно разликују. раду аутор разматра појам и основне елементе међународних кривичних дела.

У систему заштите друштвених добара и вредности у сваком друштву, па тако и нашем, по свом значају се истичу изборна права (активно и пасивно право), односно слобода кандидовања на изборима и законито спровођење избора и објављивање њиховихрезултата. Наиме, свака демократска држава и владавина пра­ва своје право лице показују бројем и обимом изборних права, те начином њиховог уређења и правне зашти­те што са друге стране указује и на степен демокра­тичности самога друштва. Стога је разумљиво што нови Кривични законик Републике Србије из 2005. го­дине у глави петнаестој, у групи кривичних дела про­тив изборних права предвиђа кривичну одговорност и кажњавање за различите облике и видове повреде или угрожавања ових изборних права грађана покушавајући да изборном систему и изборима на свим нивоима на овај начин пружи појачану правну заштиту Управо овај рад са теоријског и практичног аспекта разматра појам, карактеристике и облике испољавања кривичних дела којима се нарушавају изборна права и механизме њихове заштите у Републици Србији.

Међународно кривично право као систем правних прописа садржаних у актима међународне заједнице, али и у националном (интерном) кривичном законодавству појединих држава предвиђа кривичну одговорност и кажњивост за већи број међународних кривичних дела (међу којима се издваја злочин геноцида). То су дела којима се крше ратни закони и обичаји рата (међународно хуманитарно право) и којима се повређује или угрожава мир међу народима и безбедност човечанства. За ова кривична дела су у међународном, али и у националном кривичном праву прописане најтеже врсте и мере казни које уопште познаје кривично законодавство данас. За учиниоце кривичних дела геноцида у одређеним случајевима је примарна надлежност међународних судских (наднационалних) органа као што je Међународни суд у Хагу. У овом раду се анализирају појам и карактеристике геноцида као међународног кривичног дела.

Од најстаријих времена до данас сва кривична законодавства, па тако и законодавство Републике Србије, међу најзначајније друштвене вредности и добра којима пружа заштиту убраја и заштиту националне безбедности. То је и логично јер без опстанка и напретка државе и њене свеобухватне заштите од свих облика повреде и угрожавања појединаца и група, из земље и иностранства, нема ни модерног демократског друштвеног уређења, нити остваривања основних права и слобода њених грађана. У Кривичном законику Републике Србије предвиђено је више различитих кривичних дела која су управљена на повреду, поткопавање, нарушавање или угрожавање уставног уређења и безбедности Србије, како закон одређује појам и елементе националне безбедности. У овом раду аутор је анализирао улогу, место и значај кривичног права које кроз систем кривичне одговорности учиничаца појединих кривичних дела обезбеди квалитетну, ефикасну и неопходну заштиту најзначајнијих друштвених вредности које чине саставни део, сегмент националне безбедности.

Последње две деценије над Србијом се надвио баук међунационалних ратних збивања која тешко оптерећују и њену будућност. Наиме, иако је пре две године потписан Споразум о ста­билизации и придруживању као неопходан корак ка европским интеграцијама наше земље, још увек се као основна препрека на том путу налазе проблеми у њеним односима са Хашким трибуна­лом у виду ‘’недовољне сарадње’’. Стога у овом раду покушавамо да осветлимо установу Хашког трибунала као аd hoc органа Савета безбедности ОУН, његову надлежност и поступање у процесуирању најтежих злочина данашњице: геноцида, злочина против човечности и ратних злочина на бази домаћих и иностраних извора.

Организовани криминал разних облика и видова испољавања опасно угрожава националну безбедност свих савремених држава, али истовремено представља и међународни проблем. Стога је на нивоу међународне заједнице (у оквиру универзалних и регионалних организација) усвојено више међународних докумената који успостављају систем међународних стандарда у циљу ефикасног, квалитетног и законитог супротстављања организованом кри­миналитету које поједине државе треба да инплементирају у своје национално законодавство. И Република Србија на путу европских интеграција последњих година улаже знатне напоре, посебно на нормативном плану, како би успоставила ефикасан механизам за спречавање и сузбијање организованог криминала о чијим основним карактеристикама говори овај рад.

Mеђународно кривично право као систем правних прописа садржаних у актима међународне заједнице, али и у националном (интерном) кривичном законодавству појединих држава предвиђа кривичну одговорност и кажњивост за већи број међународних кривичних дела (међу којима  се издваја злочин агресије). То су дела којима се крше ратни закони и обичаји рата (међународно хуманитарно право) и којима се повређује или угрожава мир међу народима и безбедност човечанства. За ова кривична дела су у међународном, али и у националном кривичном праву прописане најтеже врсте и мере казни које уопште познаје кривично законодавство данас. За учиниоце кривичног дела агресије у одређеним случајевима је примарна належност међународних судских (наднационалних) органа као што je Међународни суд у Хагу. У овом раду се анализирају појам и карактеристике  злочина агресије у политичком и правном смислу као међународног кривичног дела.

Mеђународно кривично право као систем правних прописа садржаних у актима међународне заједнице, али и у националном (интерном) кривичном законодавству појединих држава предвиђа кривичну одговорност и кажњивост за већи број међународних кривичних дела. То су дела којима се крше ратни закони и обичаји рата (међународно хуманитарно право) и којима се повређује или угрожава мир међу народима и безбедност човечанства. За ова кривична дела су у међународном, али и у националном кривичном праву прописане најтеже врсте и мере казни које уопште познаје кривично законодавство данас. За учиниоце ових кривичних дела у одређеним случајевима је примарна надлежност међународних судских (наднационалних) органа као што je Хашки трибунал. У овом раду се анализирају појам и карактеристике међународних кривичних дела предвиђених у Статуту Хашког трибунала.