Đuro Bodrožić

Stvaranje moderne srpske vojske predstavljalo je proces skopčan s mnogim teškoćama, istim onim koje je trebalo prebroditi da bi se zasnovala moderna srpska državnost. Trebalo je podneti žrtve i primiti rizike da bi se uspelo, a uspelo se ponajpre zato što je postojala javna svest da vojska znači državu i da država znači vojsku. Takva svest bila je opšta, delili su je, uprkos brojnim međusobnim razlikama, svi akteri društvenog života u Srbiji – politički delatnici, kulturni i javni radnici. I što je najvažnije, svest o značaju vojske imao je celokupni narod. U ovom radu činimo osvrt na same početke nastajanja srpske vojske i srpske države – vreme vožda Karađorđa i kneza Miloša.

U radu ukazujemo na međuzavisnost ekonomskih struktura i političkih institucija, vezanih za liberalno-demokratsku državu. Uočljivo je da je funkcionisanje političkih institucija u okviru liberalno-demokratskog poretka na Zapadu uslovljeno odgovarajućim stepenom društvenog bogatstva, obrazovnim stepenom stanovništva, kao i odsustvom centrifugalnih društvenih sila koje bi mogle dovesti u pitanje sam opstanak države. Države koje su posegnule za uvođenjem zapadnjačkih modela i institucija, previđajući ove činjenice, platile su cenu. Glavni regulator, nerv privrednog i društvenog života, jeste novac. Liberalna država iznašla je mehanizme, od podele vlasti do nezavisnosti sudova, koji će onemogućiti imaoca političke moći da pribavi i ekonomsku moć. Nema mehanizma koji bi delovali u suprotnom pravcu, koji bi sprečio finansijsku oligarhiju da putem novca preuzme i političku moć u državi, podređujući je svojim interesima. Dajemo istorijsku retrospektivu i savremene tendencije vezane za odnos političke i ekonomske moći.

Istorijski razvoj svakog društva u najtešnjoj vezi je s njegovom ekonomskom osnovom, jer politička moć direktno proizilazi iz ekonomske snage. Ekonomska istorija osvetlila je drevna društva, dala jedan novi ugao posmatranja i razumevanja njihovog uzdizanja i opadanja. Iz takve perspektive moguće je i sagledavanje srpskog srednjovekovnog društva – države Nemanjića. Srpska srednjovekovna kultura razvila se u okrilju vizantijske kulture, najviše kulture srednjeg veka. Vizantijski kulturni obrazac vidljiv je u organizaciji države, društvenoj strukturi, političkoj ideologiji, književnosti, pravnim spomenicima onoga vremena. Po zadužbinama koje su nam ostavili Nemanjići, vidi se da su raspolagali značajnim bogatstvom. Ukazujemo na poreklo tog bogatstva, kao i osnov sticanja. Bogatstvo još uvek nije kapital, a da li će to postati zavisi od toga da li će biti upotrebljeno za podsticaj privredne delatnosti i tehnološke inovacije u proizvodnji. Na tom planu nije bilo velikog uspeha, kako zbog odnosa prema radu, još više zbog prepuštanja trgovačke delatnosti strancima. Usled toga što je novac oticao prema domicilu tih trgovaca, ponajviše u Dubrovnik i Veneciju, nije došlo do razvoja gradskih središta u samoj Srbiji. A bez gradova nema pojačane privredne aktivnosti ni u poljoprivredi, zanatske ili industrijske proizvodnje pogotovu. Jasno je da pojam industrija, kada se govori o srednjem veku, treba shvatiti uslovno.

U radu se ukazuje da Prvi srpski ustanak nije predstavljao samo socijalnu bunu obespravljene raje u Beogradskom pašaluku. Od samih početaka, ustaničko vođstvo ističe namere da Ustanak pređe granice pašaluka, proširi se na sve oblasti naseljene srpskim narodom, u cilju oslobođenja i ujedinjenja. Nije se ostalo samo na proklamacijama, već su, prema prilikama i mogućnostima, činjeni i konkretni koraci u pravcu praktične realizacije ideje o političkom jedinstvu srpskoga naroda. U tome se nalazi ključni pokazatelj da su Srbi u to vreme predstavljali narod s formiranom nacionalnom svešću, a to znači videli sebe u svojoj narodnoj državi. Time se poriče postavka o „zakasneloj naciji“, često prisutna u literaturi, stranoj i domaćoj.

Ovim radom ukazuje se da je istorija Srba u Jugoslaviji, najopštije kazano, predstavljala istoriju pocepanog naroda u podeljenoj zemlji. Južnoslovenska podeljenost dolazila je od različitih religija i različitih istorijskih tradicija jugoslovenskih naroda. Istorija, ma koliko se istoričari pozivali na naučnu metodologiju i objektivnost, uvek predstavlja politiku primenjenu na prošlost. Aktuelni politički trenutak odnosi prevagu nad kritičkim pristupom. Tezom o Jugoslaviji kao „veštačkoj“ i „versajskoj tvorevini“, stvorenoj isključivo voljom velikih sila, ponavlja se, time i legitimizuje, stav njenih, od početka, neprijatelja i rušitelja. Tvrditi da je Jugoslavija nastala isključivo voljom i naporima njenih naroda predstavlja zabludu. Ali, isto tako, tvrditi da takve volje nije bilo ni u najmanjoj meri, kako kod Srba, tako i drugih južnoslovenskih naroda, predstavlja ne manju grešku.

Radom ukazujemo da je istorijska samosvest okosnica sabiranja naroda, osnova njegovog identiteta. Da bi jedan narod video sebe u budućnosti, on se mora videti i u prošlosti. Etnoistorija je izvor kulturne moći. Borba za istoriju često dovodi do kulturnih ratova kojima se nadomešta oskudnost sopstvene istorije. Kroz upoznavanje svoje istorije narod postaje samosvojan – dobija identitet. Identitet je složena pojava, poreklom i sadržinom. U izgradnji identiteta, istorija i legenda idu zajedno. Poreklo svakog naroda je mitsko. Osvrt na vreme kada nastaje naučna istoriografija, uz navođenje nekih značajnih imena sa kojima započinje obrada istorijske tematike upotrebom naučne metodologije, dajemo na početku rada.

Radom ukazujemo na vojnu funkciju države i na suštinu civilno-vojnih odnosa. Najvažnija komponenta države vezana je za monopol na fizičku silu kojim ona raspolaže. Sila je u vojsci, te je odnos vojske i politike ključni za razumevanje državnog života. Ukazujemo na vezu društvenih struktura i vojne organizacije. Oblik i fizionomija ratova odlučujuće utiču na oblik države i osobine državnog poretka, upravne i administrativne organizacije, kao i na rang i položaj određenih društvenih snaga i značaj društvenih delatnosti. Vojna organizacija je u najtešnjoj vezi s kulturnim stanjem jednog naroda, a vojničke vrline sa stanjem morala. Tip političkog poretka i tip vojnog poretka nalaze se u korelaciji. Promena u jednom poretku čini neminovnom i prestrojavanja u drugom. Ukazujemo na ključne činioce koji su uticali na oblikovanje savremenih vojski i modernog ratovanja, kao što su industrijska revolucija i Francuska građanska revolucija. Na kraju, ukazujemo na osnovne postulate vojne etike i civilno-vojnih odnosa.

Radom je, u kratkim crtama, ukazano na životne uslove u kojima je teklo formiranje ličnosti Vuka Stefanovića Karadžića, bez čega je nerazumljivo i samo njegovo delo. A Vukovo delo čini razmeđe u srpskoj kulturi. Najveća tekovina i najveća Vukova pobeda jeste ona koju je ostvario u borbi za srpski jezik i pravopis. Da bi došao do te pobede, nije bila dovoljna žestina i ubedljivost polemike. Tražilo se delo u kojem bi se konkretno ogledale izražajne mogućnosti toga jezika, a Vuk je to i sam pokazao u svojim zapisima. Izdvojili smo karakteristične pojedinosti koje nam otkrivaju Vuka kao pisca.

Završetkom „hladnog rata“ talas „demokratizacije“ zapljusnuo je svom snagom zemlje koje su se u hladnoratovskom nadmetanju nalazile u suprotnom taboru. Šta im je to donelo: slobodu ili stranu hegemoniju? Može li se „hladnoratovska podela“ posmatrati samo kao ideološka ili je osnov podele dublji, samim tim i trajniji? O tome se raspravlja u ovom radu. Prihvatanje zapadnog socijalnopolitičkog, ekonomskog i kulturnog obrasca nije negdašnje socijalističke zemlje učinilo Zapadom, već kolonijom Zapada.

Nikada, kada je o nacijama reč, ne treba zaboraviti činjenicu da je nacija zajednica, a zajednice su, u svojoj suštini, iracionalne. Veze koje pojedinačne ljude okupljaju u jednu celinu mogu biti istorijske, verske, plemenske, zasnovane na zajedničkom iskustvu i zajedničkim vrednostima. U svim vremenima religija i verovanja su ključni činilac identiteta. Najveća je iluzija verovati da se ljudi prvenstveno rukovode racionalnim razlozima u kojima dominantno me­sto zauzimaju interesi. Svi veliki lomovi, kako pokazuje istorija, stavljali su na dnevni red pitanje identiteta. Ljudi najpre moraju odgovoriti na pitanje ko smo mi, a tek potom pozabaviti se onim što moraju činiti. Ili, kako se to danas voli re­ći: pitanjem svojih interesa. Ključne odluke koje je jedan narod doneo u svojoj istoriji nikad nisu proizišle iz racionalne interesne računice. Naprotiv, uvek su to bile odluke koje su bile protivne nacionalnim interesima. To su bile odluke koje su proizišle iz nacionalne istorije, odluke kojima se potvrđuje identitet. Mit o poreklu, dakle, trenutak ili događaj uz koji jedan narod vezuje svoj postanak na najbolji način kazuje kako taj narod razume sebe. Svoje istorijsko vreme Srbi računaju od Nemanje koji je započeo objedinjavanje rascepkanih srpskih plemena. Nemanjinom snagom i veštinom ujedinjen je značajan deo na­roda, ali ni u tom politički ujedinjenom narodu nije bilo zajedničke misli koja bi ga u celosti prožela i bila osnov unutrašnjeg jedinstva. Svaki narod, da bi predstavljao ce­linu i održao se kao celina, mora imati duhovnu kopču koja ga drži na okupu. Tu duhovnu kopču stvorio je Sveti Sava.

Razumevanje jednog društva, naroda ili civilizacije podrazumeva razumevanje njihove kulture. Srž svake kulture nalazi se u religiji, koju je, opet, nemoguće odeliti od mitologije s čijom je strukturom isprepletena. Mit o poreklu, o trenutku od kojeg jedan na­rod počinje sebe raspoznavati, najbolje govori o njegovom razumevanju samog sebe i odnosu prema drugima, oko sebe. Zajednička verovanja, nikako zajednički interesi, od skupljenog mnoštva čine moralnu zajednicu i drže je na okupu. Od samog početka, Amerikanci su sebe vi­deli kao izabranu naciju, kao narod koji ima ugovor s Bogom da izvrši poverenu mu misiju.

Radom se ukazuje da kriza nacionalne države i nacionalnih suvereniteta nije rezultat nivelisanja nacionalnih razlika, već posledica povećanja razlika u vojnoj moći država. Politički i vojni poredak oduvek su bili u uzajamnoj vezi. Promena u jednom poretku neminovno izaziva i prestrojavanje u drugom. Nikad ne treba zaboraviti da nacija i demokratija idu zajedno i da je opšta vojna obaveza sestra bliznakinja egalitarizma. Neosnovano je tvrditi kako je ubitačnost savremenih ratova došla od nacija i nacionalizama. Monarhijski vekovi nisu bili ništa manje ratoborni od epohe nacija, nedostajao im je samo materijal. Moderna ekonomija, proširujući raspon između minimalnih potreba ljudi i raspoloživih dobara, povećala je moć država da deluju izvan svojih granica, a ne nekakva ideologija ili priroda režima. Nijedan režim, ma koja mu bila ideološka osnova, ne čini rat neizbežnim, niti garantuje miroljubivost. U osnovi odnosa između država leže suprotstavljeni interesi, pa su sukobi sasvim prirodni. Odnosi snaga su nepostojani, podozrenje stalno, suparništvo neuklonjivo. Opšta vojna obaveza i demokratija omogućile su da velika masa civila može biti presvučena u vojnike i bačena na front u meri koji omogućava industrija. Mešavina industrije, tehnike, opšte vojne obaveze i demokratije nije bila dovoljna da bi se stvori­la masovna armija. Bilo je potrebno udahnuti volju ovoj masi dojučerašnjih civila da ona, napustivši fabrike i polja, prihvati da gine. Da bi pristala, morala je znati za koga i zašto. Morali su biti uvereni da to čine za svoju otadžbinu, a ne za svoje go­spodare. Ratni ciljevi su morali dobiti političko i moralno opravdanje. Stvoren je novi osnov političke legitimnosti. Nuklearno oružje nagovestilo je mogućnost da se rat materijala opet pretvori u rat odlučujuće bit­ke, na rat jednog udara koji bi u jednom trenutku odlučio sudbinu nacije. To je rat u kojem poraz ne bi bio samo poraz, već i nestanak. Ova činjenica nametnula je brojna pitanja, pa i pitanje: može li nacionalna država garantovati bezbednost nacionalne teritorije i naroda koji ga nastanjuje? I, ukoliko ne može, da li je, samim tim, izgubila svoju vrednost i postala istorijski prevaziđena forma političkog organizovanja? Razmatranju ovih, i s njima vezanih, pitanja usmeren je priloženi rad. Srž državnosti ne nalazi se u organizovanoj državnoj upravi nego u ideji slobode sadržanoj u volji jedne društvene grupe da bude svoj na svome i da nikome sa strane ne polaže račune.

Radom se ukazuje na istorijske okolnosti, politički, kulturni i moralno-duhovni ambijent u kojem se pojavila ideja nacije prema kojoj će se, potom, oblikovati državni i društveni život evropskih naroda i koja će određivati njihove međusobne odnose. Govorimo o silama, moralnim i političkim, koje su bile odlučujuće u procesu bivanja nacijom. Da bi se pojavila nacionalna svest na evropskom zapadu bilo je neminovno da rimokatolička crkva, njena ideologija i slika sve­ta izgube primat. Sukob pape i svetovnih monarha, sukob papstva i carstva, otvorio je prostor pojavi nacionalnosti. Jer je rimska kurija predstavljala najjaču antinacionalnu silu i neprijatelja ideje na­cionalnosti. Po samom načelu utkanom u njenu organizaciju, starim rimskim načelom svetske vladavine, ona je težila autokratiji nasilnim stapanjem čitavog hrišćanskog sveta u jednu veliku teokratiju sa papom na čelu, kojem su podložni svi, pa i evropski monarsi. Rimokatolički univerzalizam nije mogao biti okrilje pod kojim bi se mogla razviti i nametnuti nacionalna ideja. I tek je krah rimokatoličkog univerzalizma stvorio prostor i otvorio mogućnost jedne drugačije perspektive, u okviru koje je bilo moguće da ideja nacije postane delatna politička sila i kulturna moć. Ukazujemo na uzrok sukoba dve vlasti, koji nije bio samo doktrinarni, razlozi su bili najmanje nebeski. Papske ambicije sa svetovnom vlašću i praktični koraci preduzeti za tu svrhu zavrgli su borbu koja će dugo potresati evropski kontinent i generisati mnoge procese od kojih je i onaj vezan za nastanak nacije. Razlamanje srednjovekovne slike sveta započelo je renesansom, a zatim je došla protestantska reformacija. Tačku na sve stavila je Francuska revolucija. Nastao je jedan sasvim novi pogled na svet, posve sekularan. Nacionalnost je postalo sredstvom koje se moglo upotrebiti u ovoj borbi i koje je carstvo upotrebilo u ovom okršaju. Osećaj nacionalnosti, zasnovan na sekularnoj osnovi, postao je moćno oružje protiv osećanja lojalnosti rimskoj kuriji.

Radom se ukazuje na različite okolnosti u kojima je došlo do stvaranja nacija u zapadnoj Evropi, u odnosu na način i vreme kako je taj proces tekao kod srpskog naroda. Različit ambijent bivanja nacijom odredio je i drugačiji karakter nacionalnoj ideologiji. Reformacija i revolucija bile su glavni kreatori tog ambijenta u kome je nastala ideja nacije i sa njom svezana ideologija zapadnoevropskog nacionalizma. Nacionalizam nije bio samo odgovor na uskraćenost već i na svojevrsnu ispražnjenost i osećaj usamljenosti i izolovanosti evropskog čoveka. Francuska revolucija je smrskala stari politički poredak i stvorila naprsline na zajedništvu i solidarnosti koje je davala crkva. Nacionalizam je postao zamena za religiju, pretvorivši se u golo obožavanje moći. Misija koja se pripisivala svojoj naciji svodila se na imperijalizam. Sopstvenoj naciji pripisuje se izabranost. Svi zapadnoevropski narodi vodili su, ili pokušavali da vode, imperijalističku politiku: od Napoleona do Hitlera. Veličanje sopstvene nacije, njeno šovinističko uzdizanje nad ostalim nacijama, kao izabrane, izmicalo je kontroli, pretvarajući se u neobuzdani rasistički imperijalizam. Stvarajući autokefalnu Srpsku crkvu, Sveti Sava je postavio temelje i srpskoj naciji. Prožetost srpskog pravoslavlja i srpske narodnosti, kao crkveno-narodno jedinstvo jeste temelj na kom je srpska nacija obrazovana i opstala, uprkos viševekovnom ropstvu i podeljenosti. Savinim radom je određen pravac i etos srpskog nacionalizma koji ne dozvoljava širenje države preko granica nacije. I ne smatra da je država najviša vrednost kojoj se čine sve žrtve, već da iznad toga stoji jedna viša moralnost kojoj se podrđuju svi ovozemaljski interesi i državno-politički razlozi. Dajemo tumačenje odrednice koju je odnegovalo narod­no predanje i izneo genij narodne poezije o izboru između dva carstva.

Predmet ovog rada je analiza uzajamnog odnosa religijskog i etničkog identiteta na prostoru Balkana. Rad je iz domena kulturne istorije naroda koji ovaj prostor nastanjuju. Iako postoje bitne razlike između verskog i etničkog identiteta, između njih postoji sličnost, jer i jedan i drugi proističu iz sličnih kulturnih merila, uzajamno se prepliću i podupiru Balkanski prostor nije nikakav izuzetak, postoje brojni primeri da se ono što je u početku bilo verska zajednica pretvori u etničku zajednicu čiji se identitet zasniva na verskim merilima diferencijacije. Ukoliko Balkan nije izuzetak dobar je primer: ulazak u versku zajednicu značio je i ulazak u narodnosni korpus, izlazak je predstavljao kidanje etno-kulturnih veza. Ovim radom nastojimo ukazati na poreklo i istorijski kontekst ovog procesa. U ra­du je korišćen kulturno-istorijski metod, kao i sociološki metod.

Za identitet svakog naroda od najveće važnosti je kako sam taj narod vidi početak svoje istorije. Svoje istorijsko vreme Srbi računaju od Stefana Nemanje i njegovog najmlađeg sina Rastka – Svetog Save. Nemanja je objedinio Rašku i Zetu i time je počela srpska državnost. Savinim radom Nemanjina tvorevina je dobila je objedinjavajuću moralnu silu i postala organska zajednica. Onom što je Nemanja stvorio, Sava je udahnuo dušu. Sveti Sava „je prvi shvatio da se trajna narodna država ne stvara samo oružjem, nego i zajedničkim idealima. Zajednica kulturnog i političkog osećanja u narodu, to je kreč i cement koji drži narodnu zgradu; bez toga se država ruši kao svaka suvomeđina.“

Ustavno pitanje u Srbiji nametnulo se već u vreme Prvog srpskog ustanka. Radom su obuhvaćeni najvažniji ustavni akti i činioci ustavne borbe, kao i unutrašnje i spoljno-političke okolnosti u kojima su se ustavne borbe vodile i akti donosili.

Svaki narod, da bi postao i opstao kao celina, mora imati duhovnu kopču koja ga drži na okupu. Takvu kopču srpski narod je našao u svojoj, narodnoj, crkvi koju je, privolom carigradske patrijaršije i u skladu s kanonima pravoslavne crkve, zasnovao Sveti Sava. Time je stvoren osnov nastanku jedne samobitne narodne kulture koje nema bez narodnog jezika u crkvi. Osnivanjem autokefalne Srpske crkve Sveti Sava je postao i osnivač srpske nacije. Ono što ujedinjuje ljude i drži ih u moralnom jedinstvu nije zajedničko poreklo već zajedničko verovanje. Kad se podelilo verovanje, podelio se i narod da se nikad više ne sastavi. Opredeljujući se za vizantijsko pravoslavlje koje, između ostalog, manje odnarođuje, Sveti Sava je, zajedno sa svojim ocem, odredio i istorijsku sudbinu svog naroda.

Radom nastojimo ukazati na značaj renesansne misli i ideja koje su tada ušle u opticaj, a koje će baštiniti nacionalna ideologija. Nacija se oblikovala spajajući pojmove koji svoje poreklo vuku iz renesanse sa pravima koja je obznanila Francuska revolucija. Obratili smo pažnju na Makijavelija, glavnog političkog mislioca renesanse, i njegovo učenje o državnom razlogu, kao i Bodenovo učenje o suverenosti. Dajemo osnovni sadržaj pojma suverenosti u vremenu kad je nastao, kao i istorijske okolnosti u kojima je nastao. Iako je renesansna suverenost nije značila nacionalnu suverenost, već državnu, u njoj je sadržan i ideal docnijeg modernog nacionalizma.

Radom se ukazuje da je srpska nacionalna ideja, pod čim se podrazumeva oslobođenje i ujedinjenje srpskoga naroda u jednu državu, ideja vodilja Vuka Stefanovića Karadžića i njegove jezičke reforme. Iza optužbi da je Vuk, nagovoren od strane Kopitara, radio na unijaćenju potekla je od zavisti. I u svoje vreme i danas, Vuka su napadali obrazovani ali niski duhovi. Jezičko udaljavanje Srba i Rusa nije izvršio Vuk, za što ga i danas optužuju, već istorija. I najkraći Vukovi tekstovi, poput predgovora, imaju programski karakter u kojima on iznosi svoje ideje, ukazuje na smernice svog delovanja, načela i ciljeve. U njima, kao i u drugim Vukovim tekstovima, sadržane su premise srpske nacionalne ideologije. Razumljivo, jer pitanje jezika nikada nije samo akademsko i lingvističko, nego i političko.

Radom je, u kratkim crtama, ukazano na predistoriju borbe koju je Vuk Stefanović Karadžić poveo za srpski jezik i pravopis. Govorimo o sukobima i raskolima koji su nastali u sporu oko jezika nove srpske književnosti, koji su doveli do grupisanja u dve književne partije da bi im se pridružila i treća. Ukazujemo na zasluge slavenosrpske književnosti u srpskoj kulturi, kao i na razloge zbog kojih je ona morala ustupiti mesto novom idiomu. Uprkos razilaženju s ranijom tradicijom, ne može se govoriti o istorijskom diskontinuitetu u srpskoj književnosti, pogotovo o duhovnom razilaženju. Tema nacionalne istorije i kolektivne sudbine srpskoga naroda osnovna je tema srpske književnosti, nove i stare. Opšti zaključak je da je reforma kakva je bila Vukova predstavljala neminovnost, a da je sreća što je srpski narod imao ličnost kao što je on da je iznese i sprovede.

U radu ukazujemo da je stara srpska književnost, iako sakralnog karaktera, pisana od sveštenih lica, sadržavala ne samo eshatološke već i istorijsko-političke teme. Sudbina srpske države, crkve i naroda stalna je tema starih srpskih zapisa. Stara srpska književnost nastala je u okviru vizantijskih kulturnih tradicija, na srpskoslovenskom jeziku. To je razlog da se obrati pažnja i ukaže na bitna svojstva vizantijske kulture, njenu vezu za helenskim nasleđem, kao i na karakteristike pisma na kojem je ta književnost nastala.

Tema rada je priroda društva na Zapadu, istorijsko poreklo i duhovna osnova zapadne civilizacije. Religija je duša društva, bez čijeg se razumevanja ni jedno društvo ne može razumeti, niti se poredak može održati. Pored svoje osnovne svrhe, religija je jednim delom i ideologija. Do sopstva se uvek dolazi interakcijom s drugima – mi kao ne oni. Slovenski svet na Istoku za Zapad je uvek bio etnizujući drugi.