Ђорђе Вуковић

Приказ књиге: Владе Симовић Народ, партије и демократија у Босни и Херцеговини, Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци, 2019, 357 стр.

Пандемија коронавируса која је почетком 2020. године уздрмала свијет, Босну и Херцеговину затекла је у јеку оштре политичке, али и научне дебате о нужности ревизије Дејтонског мировног споразума с једне и његове одбране и афирмације, с друге стране. Уочи обиљежавања двадесетпетогодишњице потписивања међународног уговора који је зауставио грађански рат у централној републици бивше Југославије, западне дипломате, регионални политички лидери и стручни кругови актуелизовали су питање виталности Дејтонског споразума, његове функционалности и перспективу државе која се налази посљедња у реду кандидата за чланство у Европској унији, оптерећена старим националним антагонизмима и супротстављеним политичким вољама три конститутивна народа БиХ. Аутор овог текста указује на парадигме о узроцима босанскохерцеговачке политичке и друштвене кризе, конфликте у разматрањима начина њеног разрјешавања и доминатна обиљежја политичке културе у подијељеном друштву БиХ као незаобилазног фактора у разумијевању политичких процеса. Стајалиште је да Дејтонски споразум није узрок националних, политичких, етничких и културних проблема у БиХ, већ супротно – да је он посљедица дугог историјског искуства, супротстављених култура и политика сјећања, националних карактера и, прије свега, политичке воље три констутутивна народа. Заштита колективних права и слобода у БиХ нису и не могу се представљати као угрожавања појединачних и мањинских, али ни као „етничке подјеле“ и „националистичке тежње“. Уставно позиционирање конститутивних народа у БиХ (оно што је некада сматрано „националним кључем“) није прелазно рјешење до стања у којем би важио „један човјек – један глас“, већ једини темељ на којем се може очувати мир и градити заједнички живот.

Већ четврт века дуго трајање транзиције у Србији, њен спирални, на моменте чак инволутивни ток захтева да се анализирају основне, дубинске линије унутрашњих подела и расцепа, али и сет спољних фактора који одређује у знатној мери, како ток и ефекте претходних подела и сукоба, тако и будући развој. При томе централна, регулативна улога сфере политике у транзиционим друштвима просто намеће питање начина трансфера и прераде кључних социјалних подела и разлика у политичке пројекте, спорове и конфликте. За политичко-социолошки приступ кључну дилему и изазов представља одговор на питање у каквој су међусобној вези социјални статус и припадност грађана , сет темељних политичко-културних вредности које деле и њихова политичка и партијска идентификација. Висок степен корелације између ових димензија групних идентитета ишао би у прилог тврдњи да су партије и партијски систем у великој мери институционализовани и стабилизовани. Аутори понуђени хипотетички оквир тестирају на примеру социјалних и политичких (не) при­лика у Србији.

У овом тексту аутор разматра тезу да Република Српска, изложена непрестаним притисцима извана и оптерећена бројним слабостима изнутра, још не може да се прогласи једином и коначном побједом српског народа у низу националних пораза током процеса распада југословенске државе. Иако западне силе годинама настоје да унитаризацију БиХ остваре дипломатским уцјењивањем Србије, она и даље, као потписница и гарант Дејтонског споразума, држи кључеве политичког опстанка Републике Српске. Споразумом о специјалним и паралелним везама обавезана је на бригу о њеној економској и културној виталности, али изнад свега национални опстанак овог дијела српског становништва зависи од свакодневних и стратешких ослонаца на Србију. Одговорност Београда према сународницима са друге стране Дрине почива прије свега на сензибилитету „патриотског чула“ (Цвијић) и чврстини „српског становишта“ (Црњански), али и довољно јасном увјерењу како сваки изостанак међусобног разумијевања, сарадње, јединственог дјеловања, који може да буде погубан за Републику Српску, радикално погоршава државне интересе Србије и доводи у питање националну будућност. Без обзира колико бременита била политичка и социјална питања с обје стране Дрине, упркос државним границама, супротним интересима Брисела, Берлина или Вашингтона, српска поли­тика и интелигенција имају националну одговорност, али и довољно повољне услове да остварују задатак уједињавања српског културног простора, подизања националне свијести и афирмације политичких слобода.