Ђорђе Трикош
МОГУЋНОСТИ ЗА ПРОМЕНУ ПОЛИТИКЕ У ВИШЕСТРАНАЧКОМ СИСТЕМУ
Политичке институције вишестраначког система у одређеној мери сужавају могућност политичке промене. То је генерални закључак теорије вето играча Џорџа Цебелиса – што је већи број вето играча у игри и што је већа удаљеност међу њима, то је и стабилност политике већа. Ипак, та структурална тенденција политичке стабилизације може да се превазиђе под дејством специфичних социо-економских чинилаца на стратешку интеракцију унутар институција. У овом раду се разматрају модалитети политичких промена у вишестраначком систему које могу да настану услед оних егзогених и ендогених стимулуса које теорија вето играча не обрађује. У различитим политичким констелацијама – минималној коалицији, проширеној коалицији или мањинској влади – рационални политички актери могу да користе специфичне егзогене факторе, као што је подршка јавности, или карактеристичне институционалне предности, попут контроле дневног реда или средишње позиционираности, како би развили и реализовали стратегије политичке промене. Вето играчи се, такође, могу ослањати на одређене економске последице институционалног дизајна, као и могућности укључивања екстерних вето играча у игру, као на чиниоце који могу олакшати политичку промену. Ипак, главни закључак овог рада је да централна позиционираност вето играча представља кључну детерминанту политичке промене. И остали фактори утичу на иницирање или посредовање у политичкој промени, али у само ретким случајевима средишња позиција не представља њену кључну детерминанту.
