Đorđe Kuljić

U radu se razmatraju načini ugrožavanja unutrašnje bezbednosti EU u kontekstu savremene migrantsko-izbegličke krize 2015-2016; metodološki, rad se u najvećoj meri oslanja na sekundarne izvore podataka, tj. na različita istraživanja o unutrašnjoj bezbednosti EU, migrantsko-izbegličkoj krizi uopšteno i kao faktora ugrožavanja bezbednosti; ukazano je na razvoj sistema unutrašnje bezbednosti unutar EU od 1991. do danas, gde su navedeni najvažniji usvojeni dokumenti u toj oblasti, među kojima najvažnije mesto zauzima Strategija unutrašnje bezbednosti iz 2010. godine; kada je reč o uticaju migrantsko-izbegličke krize na unutrašnju bezbednost EU, posebno je naglašena opasnost od terorizma, koji je izdvojen kao najveći bezbednosni rizik, za razliku od drugih rizika koji su takođe navedeni (organizovani kriminal, jačanje radikalno desnih stranaka, ekonomsko slabljenje); kao jedan od glavnih uzročnika terorističkih napada u EU, izdvojen je i obrađen problem integracije migranata i izbeglica u društva zemalja članica EU, koji je označen kao izrazito ozbiljna pretnja unutrašnjoj bezbednosti EU; posebno su istaknuti teroristički napadi u Francuskoj i Nemačkoj, na koje je uticao niz faktora; zaključak je da migrantsko-izbeglička kriza 2015-2016 predstavlja najozbiljniji bezbednosni izazov za EU u poslednjih nekoliko decenija, i da je pojačana opasnost od terorizma kombinacija spoljnopolitičkih (učešće EU u intervencijama na Bliskom istoku) i unutarpolitičkih razloga (problem integracije migranata i izbeglica)

U radu se razmatra pokušaj formulisanja i primene jedinstvene bezbednosne politike prema izbegličkoj krizi, a u kontekstu Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU; metodološki, rad se u najvećoj meri oslanja na sekundarne izvore podataka, tj. na različita istraživanja o izbegličkoj krizi, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva, ali i na pojedina relevantna dokumenta EU u oblasti spoljne i bezbednosne politike, poput Lisabonskog ugovora; ukazano je na značaj savremenih, nekontrolisanih, migrantskih kretanja prema zemljama EU i zašto se taj fenomen sagledava sa bezbednosnog aspekta; posebno je istaknuto zašto novine koje se odnose na što jače zajedničko delovanje EU u različitim kriznim situacijama, propisane u Lisabonskom ugovoru iz 2009. godine, ne mogu na najbolji način da se primene na primeru izbegličke krize; posebno je ukazano na odbijanje pojedinih članica EU da pristanu na meru koja se odnosila na ravnomerno raspoređivanje izbeglica širom EU, kao i na ugovor koji je EU postigla sa Turskom o zadržavanju izbeglica na njihovoj teritoriji; osim toga, ukratko je sagledana i pozicija Srbije, kao jedne od najvažnijih zemalja na „balkanskoj ruti“ izbeglica i istaknuto da politika Srbije, po ovom pitanju, izrazito zavisi od stava EU i otuda nesuglasice unutar EU mogu nepovoljno uticati na formulisanja stava Srbije; skrenuta je pažnja i na to da institucionalni i normativni okvir zemlje po pitanju izbegličke krize nije dugoročno održiv, i da je potrebna veća usaglašenost sa principima ZSBP, što je i obaveza u procesu pristupnih pregovora; zaključak je da EU ne uspeva pomiriti sukobljene stavove članica prema izbegličkoj krizi i da postignuti sporazum sa Turskom kompromituje EU u javnosti onih zemalja koje imaju status kandidata za članstvo, poput Srbije;

Prikaz knjige: Zoran Stojiljković, Srbija traži vođu, Vukotić Media, Beograd, 2017, 213 str.

Prikaz knjige: Zoran Stojiljković, Sva lica opozicije, Beograd: Vukotić medija, 2015, 280 str.

U radu se razmatra uticaj najnovije izbegličke krize, iz 2015. godine na put Srbije ka Evropskoj uniji. Centralna hipoteza glasi da je unutrašnja institucionalna infrastruktura Srbije, kao jedne od ključnih tranzitnih zemalja sirijskim i drugim izbeglicama sa Bliskog istoka prema zemljama EU, nefunkcionalna u procesu upravljanja izbegličkom krizom i da na taj način može usložnjavati put Beograda ka EU. Ukazano je na neusklađenost nadležnih organa, trzavice u njihovom međusobnom odnosu, i vaninstitucionalne elemente upravljanja krizom, što nimalo ne doprinosi funkcionalnosti same infrastrukture. Autor je podvukao da je nemoguće potpuno preuzimanje institucionalnih modela zapadnih zemalja, zbog i dalje prisutnih nepomirljivih razlika i sukoba između konzervativnih i modernističkih stavova, ali da bi izmena postojeće institucionalne infrastrukture bila neophodna i u tom smislu iznet je predlog rešenja u vidu osnivanja Ministarstva za migracije koje bi moglo biti od pomoći procesu evrointegracija Srbije, jer bi se baziralo na transparentnosti, inkluzivnosti, odgovornosti i na najadekvatniji način komuniciralo i sarađivalo sa institucijama EU. Autor zaključuje da bi ovakvo rešenje pomoglo Srbiji ne samo u procesu upravljanja izbegličkom krizom, nego i u sveukupnoj institucionalnoj modernizaciji, čime bi sam proces pristupanja EU mogao biti samo ubrzan.