Dejan B. Đurđević

Rad je posvećen praktičnoj primeni Zakona o pravosudnom ispitu iz 1997. godine na pravosudne profesije koje su uvedene u pravni sistem Republike Srbije petnaest godina po njegovom donošenju (javni izvršitelj i javni beležnik). Ključni uslov za pristupanje pravosudnom ispitu jeste radno iskustvo na poslovima pravne struke. Dužina radnog iskustva zavisi od toga u kojoj pravosudnoj profesiji je ono sticano. Suočeno sa činjenicom da Zakon o pravosudnom ispitu ne pominje javne beležnike i javne izvršitelje, jer te profesije nisu postojale u vreme kada je on donet, Ministarstvo pravde podvodi u praksi javnobeležničke i izvršiteljske pripravnike pod normu koja se odnosi na pripravnike u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave. Nakon analize argumenata koje u svojim mišljenjima iznosi Ministarstvo pravde, kao i teorijskih problema vezanih za postojanje pravne praznine i njeno popunjavanje analogijom, autor nastoji da odgovori na pitanje da li se u praksi Zakon o pravosudnom ispitu pravilno primenjuje na javne beležnike i javne izvršitelje kao nova pravnička zanimanja i da li je za pravedan tretman tih novih pravničkih zanimanja neophodna njegova izmena.

Srpsko pravo nije na izričit način propisalo kakva je pravna priroda nasledničke zajednice, usled čega postoje različita stanovišta u pravnoj nauci i sudskoj praksi. Autor analizira različite koncepcije koje su se razvile u pravnim sistemima evropsko-kontinentalnog pravnog kruga i u srpskom pravu i na osnovu te analize zaključuje da naslednička zajednica u srpskom pravu ima pravnu prirodu zajednice zajedničke ruke i to od momenta ostaviočeve smrti pa sve deo deobe nasledstva. Autor takođe smatra da Građanski zakonik, čiji je radni tekst predat na javnu raspravu, treba da zadrži koncept zajedničke ruke i predlaže preciziranje određenih zakonskih odredbi kako bi se izbegle zabune koje postoje u teoriji i praksi.

Autor obrađuje domašaj pravila koje zabranjuje da se daje delimična nasledna izjava i pravne posledice davanja takve nasledne izjave. Nakon analize pravno-političkih ciljeva koji se ostvaruju zabranom da se daje delimična nasledna izjava autor zaključuje da su zabranjene nasledne izjave kojima se naslednik odriče pojedinih stvari iz zaostavštine, odnosno kojima se odriče idealnog dela svoje nasledne kvote. Delimična nasledna izjava ne postoji kada jedan naslednih ima više naslednih delova o kojima može različito da se izjasni. U radu je ukazano na neke izuzetke od zabrane da se daje delimična nasledna izjava, kao i na pravne posledice koje nastupaju kada se naslednik delimično prihvati, odnosno odrekne nasleđa.

Nakon uvođenja javnog beležništva i afirmacije strožih formi (solemnizacija i javnobeležnički zapis) za ugovore o otuđenju nepokretnosti, u srpskom pravnom poretku pojavila su se različita shvatanja o tome koje notarske poslove mogu vršiti diplomatsko-konzularna predstavništva Republike Srbije za srpske državljane u inostranstvu i da li je za punovažnost punomoćja koje se daje radi zaključenja ugovora o otuđenju nepokretnosti dovoljno da potpis vlastodavca bude overen pred diplomatsko-konzularnim predstavništvom. U prvom delu rada autor analizira različita stanovišta i na osnovu te analize zaključuje: 1º da diplomatsko-konzularna predstavništva mogu za potrebe srpskih državljana koji borave u inostranstvu vršiti sve notarske poslove koje poznaje srpski pravni poredak, što uključuje i sačinjavanje javnobeležničkih zapisa i potvrđivanje (solemnizaciju) privatnih isprava i 2º da nije punovažno punomoćje za zaključenje ugovora o otuđenju nepokretnosti ako je na njemu samo overen potpis vlastodavca. U drugom delu rada autor razmatra princip paralelizma formi koji je predviđen članom 90. Zakona o obligacionim odnosima i dolazi do zaključka da je taj princip opravdan samo kod blažih formi ugovora (obična pismena isprava i overa potpisa). Iz tog razloga autor predlaže da se promeni zakonska regulativa i predvidi da je za punovažnost punomoćja za zaključenje ugovora, za koji je zakonom propisana forma javnobeležničkog zapisa, odnosno forma javno potvrđene (solemnizovane) isprave, dovoljno da potpis vlastodavca bude overen.