Дарко Симовић

The adoption of the Act on Prevention of Domestic Violence was driven by the creation of a more effective legal framework for the protection of victims of domestic violence, and, therefore, also by the alignment of the legal system of the Republic of Serbia with international obligations. The main novelties include multi-sectoral cooperation and primarily preventive nature of the law. However, from its very adoption, it has been pointed to its noticeably repressive character, as well as to provisions with potentially harmful impacts. Hence, this paper represents a contribution to the discussion on the importance and scope of the solutions provided for in the Act on Prevention of Domestic Violence. On the one hand, it points to major novelties intended to contribute to a more effective prevention of domestic violence. On the other hand, it questions the constitutionality and appropriateness of some of the legal solutions, arguing that, in particular respects, the lawmaker had to use a wiser and more subtle approach to conceptualising the provisions of this law.

У овом раду аутори анализирају преображаје људских права у савременом друштву, који представљају последицу испреплетаности права и морала. Људска права, која су израсла из племените идеје природних права, данас све више постају средство вођења светске политике, са скривеним тоталитарним тенденцијама. Под изговором универзализације људских права и ширења концепта „добре владавине“ води се највећи број ратова данашњице. Идеолошки карактер људских права, који се огледа у једносмерном разумевању и ширењу идеје „доброг“ живота, je потпуно приметан, а понекад и огољен. Након анализе и критике неселективног преузимања и вредносног пуњења појма људских права у Уставу Републике Србије, аутори заступају становиште моралног (вредносног) релативизма у односу на људска пра­ва, које би најбоље одговарало савременим плуралистичким друштвима.

Аутори у раду разматрају могућност поновног оживљавања непосредне демократије у савременим условима. Полазећи од идеје да се вршење суверене власти не сме сувише удаљити од народа као стварног носиоца суверености, аутори се залажу за ширу употребу институција непосредне демократије, што би мо­гло представљати само први корак ка ревитализацији непосредне античке демократије атинског типа, али у другачијим околностима. Уз убрзани технолошки развој и напредовање информационих технологија, техничка ограничења не представљају више велику препреку успостављању онога што се може назвати „електронска агора“. Електронске народне инициативе и електронски референдуми би могли постати брз, ефикасан и јефтин начин постизања друштвеног консенсуса око најважнијих правних и политички питања. Аутори стоје на становишту да би један облик Русоовог дру­штвеног уговора данас можда могао заживети у сајбер простору, у некој врсти сајбер еклезије.

Устав Србије од 2006. године није донео значајније новине на пољу хоризонталне организације власти. Парламентаризам од 1990. године је додатно рационализован, али политичка пракса указује на то да његови суштински недостаци нису отклоњени новим уставом. Систем власти је и даље подложан президенцијализовању, а његово функционисање у пракси превасходно зависи од ванинституционалних фактора. Президенцијализација политике подразумева преношење тежишта са колективне, партијске политике на модел индивидуализованог, лидерског вођења политике. Осим тога, Србију одликује изразито низак ниво правне и политичке културе, па отуда и неразумевање институционалне логике суптилних механизама парламентаризма. Главна слабост система власти у Србији је неконзистентност у уставном моделирању институције шефа државе. Председник Републике је замишљен као модераторна, арбитражна власт која би требало да усклађује рад парламента и владе. Међутим, минула политичка пракса указује на то да председник Републике никада није, у правом смислу те речи, остваривао ту своју улогу зато што постоји несклад између непосредног политичког легитимитета и делокруга овлашћења којима располаже. Као могући начини корекције постојећег система власти намећу се два решењa. С једне стране, могуће је предвидети канцеларијску варијанту парламентаризма у којој би се шеф државе бирао у парламенту. С друге, може се говорити о идеји да рационализовани парламентаризам Србије треба трансформисати у полупредседнички систем. То су могући начини усклађивања начина избора шефа државе и делокруга његове надлежности. Међутим, сагласно уставној традицији Србије, али и постојећем политичком амбијенту оптирање за полупредседнички систем се чини унеколико рационалнијим избором.

Рад је посвећен анализи правне природе Бриселског споразума. Основни циљ рада је да се посредством опредељења правне природе овог акта предвиде и последице које он може произвести у правном поретку Србије.  Анализи се приступило на два колосека – међународноправном и уставноправном. У јавности и досадашњем категоризовању Бриселског споразума није постигнуто јединство у погледу његове правне природе у домену међународног јавног права, односно у категоријама  међународно јавноправних института. Стога је у овом раду, у његовом првом делу, разматрано да ли је Бриселски споразум међународни уговор или је пак правни акт настао као продукт посредовања као мирног средства разрешења спорног питања. Закључак до кога се дошло је да Бриселски споразум не испуњава елементе за статус међународног уговора, али да свакако јесте правни, а не политички акт. Будући да је постављено питање уставности овог правног акта, настала је дилема на који начин би Уставни суд Србије требало да поступи. Имајући у виду да Уставни суд Србије још увек нема јасно изграђену доктринарну основу при одлучивању, дат је кратак теоријски и компаративни осврт на два дијаметрално супротна приступа при тумачењу устава: доктрина оригинализма и доктрина устава као „развијајућег стабла“. Анализа компаративне јуриспруденције наводи на закључак да постоји све већи тренд приближавања ове две доктрине у пракси, али да (уставно)судска контрола уставности никада не подразумева доношење одлука које директно противрече јасној и изричитој уставној норми. Дакле, због очигледне неуставности Бриселског споразума, без обзира на којој доктринарној основи ће засновати своју одлуку, Уставни суд нема други избор него да донесе одлуку о његовој неуставности.

Законска мера смањења пензија из 2014. године изазвала је опречне ставове. Истицана је нужност предузимања такве мере ради консолидовања буџетског система, док, с друге стране, у стручној јавности доминира гледиште о њеној неуставности. Премда је поднету иницијативу о контроли уставности тог закона одбацио, Уставни суд се упустио у детаљно образлагање своје одлуке. Право на пензију је раздвојено од права на пензијско осигурање и девалвирано на ранг законског права. Истовремено, мoже се оспорити привременост предузетих законских мера, јер се њихово трајање везује за околности које нису извесне и које се не могу предвидети. Смањење пензија се предвиђа на неизвесно дуг период, па се може оповргнути теза да предузета законска мера испуњава тест сразмерности. Нису истакнути аргументи који би недвосмислено уверили да смањење пензија не нарушава уставну обавезу државе да се стара о економској сигурности пензионера. Но, протек времена оправдава ново покретање уставног спора, јер би се привременост закона могла уверљивије оспоравати.