Branko M. Rakić
PRILOG ZA RASPRAVU O USTAVNOSTI BRISELSKOG SPORAZUMA – O NEADEKVATNOSTI ZVANIČNOG PREVODA
Ovaj rad je sačinjen kao doprinos raspravi o ustavnosti Briselskog sporazuma („Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“) između Beograda i Prištine, od 19. aprila 2013. godine. U ovom radu je prisutno nastojanje da se čitava analiza bazira na činjenici da su Rezolucija 1244 SBUN i akti doneti na osnovu nje, uprkos dugogodišnjem i ozbiljnom kršenju i tolerisanju tog kršenja, i dalje na snazi i da je jedino legalno stanje ono koje se u potpunosti bazira na njima U radu je najpre istaknuto pitanje tačnosti prevoda Briselskog sporazuma koji je od državnih organa Republike Srbije prihvaćen kao zvaničan. Posebno je značajno što je u prevodu izostalo pominjanje ustavnog zakona kao akta iz pravnog sistema Republike Srbije kojim bi trebalo da bude regulisana „suštinska autonomija“ AP Kosovo i Metohija. U radu se konstatuje da je, ako se pođe od činjenice da su Rezolucija 1244 SBUN i na njoj zasnovani akti (pre svega Ustavni okvir iz 2001. godine) i dalje u potpunosti na snazi, Briselski sporazum po svojoj pravnoj prirodi međunarodni ugovor između Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave na KiM, koje su uspostavljene, regulisane i čiji je mandat određen tim aktima UN, koje dakle svoj legalitet izvlače iz tih akata i deluju kao sastavni deo sistema upravljanja koji su Ujedinjene nacije uspostavile na KiM. Kao međunarodni ugovor, Briselski sporazum nije potvrđen u skladu sa važećim propisima u Srbiji, budući da Vlada Republike Srbije, koja je donela zaključak o „prihvatanju“ Briselskog sporazuma, nema nadležnost za potvrđivanje međunarodnih ugovora, već je to u nadležnosti Narodne skupštine.