Др Богдана Кољевић Грифит

У овом чланку аутор најпре разматра различите аспекте савременог неолиберализма као биополитике посебно рефлектујући питање криптодемократије на крају XX као и у првим деценијама XXI века. У том светлу, анализирају се дивергентне форме „либералне демократијеˮ као процедуралне демократије која се појављује као примарни услов могућности за биополитички неототалитаризам. У другом делу рада, формалној демократији супротставља се појам „праве демократијеˮ via садржинске демократије која се превасходно артикулише као политика локалног тј. политика места и политика времена. Паралелно се апострофира релевантност образовања за истинску демократију као и структурална релација политичког и нормативног елемента. Права демократија као самоодређење народа испоставља се као потенцијал за реализацију политичког субјективитета и суверенитета. Овај процес обележен је и формирањем специфичног Sittlichkeit-а тј. садржинска демократија манифестује се кроз мноштво форми „света животаˮ које израњају из историје, традиције и високе културе. Тако народни живот као демократски живот са свим његовим особеностима отвара простор за хоризонте новог хуманизма у XXI веку и у исти мах се конституише и као темељ за рестаурацију homo politicus-a.

У чланку аутор разматра питање Бадјуовог појма демократије, као и политичко-филозофске импликације које из ове савремене теорије произилазе. Бадјуово рефлектовање демократије саставни је део његове политичке онтологије тј. система бића и догађаја са једне и логике светова са друге стране. Критички дискурс о репрезентативној демократији пре свега има за сврху да упути на чињеницу да је управо из неолибералног модела постала могућа концептуална и практичка идентификација демократије и рата, односно брисање разлике мира и рата и промовисање насилних интервенционистичких политика. Спрам таквих форми, Бадју инсистира на инвенцији егалитарних политичких облика као истинској демократији, уз увид да њој увек битно припада субјективација у појединачној ситуацији.

У овом чланку критички се рефлектује теорија демократије Шантал Муф тј. концепција радикалне демократије као политике агонизма. У првом делу, разматра се питање парадоксалне природе савремених либералних демократија и формирање тзв. консензуалне политике центра, са акцентом на разлику две филозофско-политичке традиције: политике суверенитета народа и политике људских права. У том светлу артикулише се појам демократског парадокса. У другом делу, анализирају се релације моћи и плурализма тј. другости и конфликта, разлика „политичког“ и „политике“, као и теорија о супституцији појма „непријатеља“ са „супарником“. Аргументише се да се инспиративни дискурс Муф суочава са структуралним проблемима тј. да инсистирање на афирмацији либерално-демократског оквира поништава политике разлике и демократију у целини.

Прве деценије 21. века од стране већине савремених, и битно различитих теоретичара, означене су као својеврсно, и крајње специфично, транзиционо доба чији узроци се налазе у светској политичкој, теоријској, етичкој и економској кризи. Полемике стручне јавности око имена за нови век изнедриле су све учесталије употребе појмова “пост-либерализам” и “пост-постмодернизам”, као и осмишљавање нових концептуалних стратегија али и повратак раније артикулисаних одређења пре свега “праве демократије” (wahre Demokratie). У овом чланку разматрамо политичко-филозофске основе праве демократије обзиром на кризу ЕУ и перспективе развоја Европе у дивергентним аспектима социјалног, друштвеног и националног питања. Успони политика радикалне левице и радикалне деснице појављују се као савремени европским феномени пар ехцелленце и као такви упућују на базичну сагласност грађанства која се гради у опозицији спрам политичких структура и иманентно недемократског карактера ЕУ. Показује се да су, cum grano salis, незаобилазни носиоци стварања нових по­литичких субјективитета пре свега европски народи и, штавише, да је то место на којем изнова израњању замисли праве демократије. Тако се супротстављање низу олигархијских, ауторитарних и/или партократских форми које се, поред осталог, уочава и у јачању друштвених покрета испоставља као једна од најважнијих детерминанти у европском, али и светском кључу.

У овом чланку аутор аргументише у прилог специфичности политичко-филозофског пројекта Хане Арент као особене синте­зе античког и модерног искуства политичког које образује идеју о praxis-у као слободном делању. Веза између zoon politikon-а и zoon logon echon-а код Арент остварује се кроз форме “бивања-заједно” у јавној сфери, где се истовремено успостављају политички субјективитет и политичка заједница. Реч је о кретању које се првенствено одвија у димензији “будућности садашњости” у којој се идеја “нових почетака” појављује као конститутивна за услов могућности политичког. На тај начин, основна карактеристика по­литичког проналази се у започињању као одговорању на догађаје.

У овом чланку аутор разматра различите теоријске концепте биополитике код Мишела Фукоа и Ђорђа Агамбена кроз питање о њиховом односу спрам традиције Модерне. У сучељавању дивергентних становишта аутор се нарочито усредређује на специ­фичности Фукоове позиције, аргументишући да се homo politicus код Фукоа појављује као неистражена могућност синтезе полити­ке, етике и филозофије. У том контексту, начини на које се Фуко и Агамбен односе према Модерни уочавају се као одлучујући како за интерпретацију и разумевање биополитике тако и за нове могућности политичког. Аутор закључује аргументацијом да генеалогија савремених феномена биополитике, као наставак Фукоовог при­ступа у садашњости, отвара теоријску могућност за нови политички субјективитет.

Приказ књиге: Zillah Eisen­stein, Sexual Decoys, London - New York, Zed Books, 2007, pp.142.

In this article the author argues that contemporary political prac­tice superseeds political theory and political philosophy that are still not able to comprehend and articulate its movement. The author argues that what is lacking is not only „the name“ for political subjectivity but understanding of its meaning and possibility of appearance. Contrasting biopolitics as antipolitics proper to the political, in the second part the author discusses current theoretical trends of biopolitics (neolibera­lism and postmodernity) and traces the conditions neccesary to answer it.

У овом чланку аутор аргументује у прилог идеје о савремености и одрживости националног идентитета у Републици Српској. Разматрајући промене политичког идентитета у светској теорији и пракси, указује се на повезаност појма политике и појма идентитета, као и на унутрашњу везу политике и етике. У другом делу рада идеја о европским вредностима анализира се у контексту политичке стварности Републике Српске данас, која истовремено изражава и њен просветитељски и хришћански карактер. Аутор закључује анализу образлагањем демократске структуре национал­ног идентитета у Републици Српској.

In this article the author discusses the relation between different conceptions of biopolitics in Foucault and Agamben and the idea of humanism inasmuch as it relates to the question of becoming of new subjectivity. In tracing how the differences in understanding of biopoli­tics in Foucault and post-Foucaldian approach of Agamben influence not only the forms of critique of biopolitics as anti-politics, but also their relation towards a possible new humanistic discourse, the author underlines the specificities of Foucault’s approach, arguing in direc­tion of the idea that Foucault’s homo politicus presents the possibility of a new unique synthesis betwen ethics, politics and philosophy. The author concludes with building the argument that it is exactly a gene­alogy of the present of contemporary phenomena of biopolitics, as a continuation of Foucault’s approach, that can theoretically enable the possibility of new humanism inasmuch as it arises as a sine qua non of political subjectivity.

In this article the author discusses Rousseau’s idea of equality, emphasizing that it refers to the very structure of the political in one of the greatest thinkers of political philosophy. The very possibility of po­litics is presented, as it is argued, in the evental form of the social con­tract. From this, politics appears as a rare but specific event that enables human freedom which in itself is intrinsically egalitarian. The way in which popular sovereignty is constituted here at the same time appears as a leading trace for contemporary thinking.

У чланку аутор анализира фундаменталне узроке савремене кризе политичке идеје Европске уније. Аргументише се у прилог тезе да су два главна разлога ове кризе садржана у два неуспеха ЕУ тј. чињеници да се није образовао европски политички идентитет и чињеници да демократија у ЕУ представља догађај који се није десио. Оба неуспеха произилазе из неаутономности Европске уније, односно некритичког прихватања идеологија неолиберализма из САД од стране интелектуалних и политичких елита. Ово је за последицу имало и прихватање изузетно проблематичне идентификације либерализма и демократије, и на тај начин отворило пут активном учествовању у западном интервенционизму. У трећем делу чланка, аутор разликује појам Европе од појма ЕУ и разматра стварности савремене Европе које се тиче не само појачане улоге државе него и сасвим новог друштва које се рађа.

У овом чланку аутор питање међународних ad hoc трибу­нала разматра из перспективе савремене политичке филозофије тј. аргументује да је реч о сложеном политичком и друштвеном феномену биополитике, која се разумева као мрежа управљачких и контролних механизама неоли­берализма. Анализирајући различите облике политичких и (пост)правних пракси растакања суверенитета у либералним и постмодерним дискурсима, аутор указује да оснивање ad hoc трибунала припада ширем опсегу делатности усмерених или на покушаје успостављања нових или слабљења постојећих кључних међународних институција. Штавише, скреће се пажња на чињеницу да се ове праксе испостављају као егземпларан израз доктрине интервенционизма, као и да је одговоре на овакву ситуацију потребно тражити у новој рехабилитацији темељних институција и међународног права у целини.

У овом чланку аутор разматра критику савремене демократије Жака Рансијера, као и основе његове сопствене политичко-филозофске концепције која је артикулисана као алтернатива постојећим демократским дискурсима и праксама. У средишту Рансијерове критике налази се замисао о тзв. „демократском човеку“ као врхунцу либерализма и оличењу „скандала“ тј. симулације демократије, а последично затим и критика привидно етичког дискурса као лажног хуманитаризма. Оваквим теоријама и политикама супротставља се идеја о правој демократији као егалитаризму per se тј. изворној једнакости која значи да начелно сви имају једнако право и моћ да владају као и да се потчине. У закључном делу анализира се релација Ранасијерове радикалне демократије са појмовима државе, друштва и јавности и апострофирају релевантни елементи бескомпромисног политичко-теоријског обрасца.

У првом делу текста аутор, на интердисциплинаран начин, разматра основе савремене филозофије као критичке теорије културе, пре свега, кроз дела политичких филозофа попут Бодријара, Адорна, Хоркхајмера и Маркузеа. У најбитнијем, артикулише се и апострофира сложена замисао о хиперреалности неолиберализма, односно о самореференцијалности знакова као парадигматично анти-културном моделу, као и, поред тога, релација културних индустрија и виртуелности у светлу деструкције слободе. У другом делу рада износе се основе Грамшијевог појма културне хегемоније, као и пратеће концепције отпора. У закључном осврту на цео проблем анализира се слобода као истински темељ српске културе и српског идентитета, а затим и као репрезентативан пример културног и друштвеног отпора у целини.

У чланку се анализира концепт етике слободе као етике револуције и демократије наспрам супротног становишта етике либералистичког прагматизма које je карактеристично за доминтантни западни дискурс друге половине XX века, а још увек је присутно и у првим деценијама XXI века. Разматрају се разлози због чега, за разлику од етике слободе, либералистичка етика – у финалној теоријској и практичној инстанци – увек већ упућује на капитулацију. Филозофски појам делања из слободе и одговорности субјекта опозитан је принудном деловању у име „голог живота“ једнако као што су појмови субјекта и догађаја контрастирани сфери нужности. У другом делу рада аутор се критички осврће на релацију принципијелних и пруденцијалних разлога, на основе политике ума, као и средишњу улогу народа за разумевање политичке етике per se.