Bogdan Stojanović

U radu se analizira iranski nuklearni program, sa posebnim akcentom na period od 2005. do danas. Osnovna hipoteza koja se dokazuje glasi: Iran je tokom 2022. godine dostigao latentne nuklearne kapacitete zbog čega se može govoriti o novoj nuklearnoj sili u međunarodnim odnosima. Teorijsku osnovu rada čini realizam uz naglašavanje određenih efekata normi u međunarodnim odnosima. Od naučnih metoda primenjivena je pretežno analiza sadržaja, u manjoj meri biografska i komparativna metoda. Cilj istraživanja je jedan drugačiji uvid u iranski nuklearni program. Osim dokazivanja osnovne hipoteze, rad ima ambiciju da analizira nuklearni sporazum sa Iranom i prezentuje argumente o nemogućnosti njegovog obnavljanja. U radu se objašnjava nesposobnost bilo kakvog međunarodnog ugovora da spreči ili odloži iransku nuklearnu bombu. Dodatni cilj istraživanja jeste analiza posledica nuklearnog statusa Irana uz dokazivanje tvrdnje da iranska bomba unosi dozu stabilnosti u odnos sa Izraelom. Iran je postizanjem latentnih nuklearnih kapaciteta isključio američko-izraelska razmatranja za spoljnu intervenciju poput onih u Iraku, Avganistanu i Libiji. U radu su otvorena i pitanja za neka nova istraživanja: da li će nastati novi nuklearni programi na Bliskom istoku, da li će Iran voditi agresivniju spoljnu politiku, kao i kakav je efekat nuklearno naoružanog Irana na globalne odnose.

Ovaj rad analizira međunarodnu poziciju i ponašanje Poljske kao članice Evropske unije i NATO. Kroz evroatlantsku dimenziju svoje politike Poljska je unapredila položaj u centralno-istočnoj Evropi, što joj je omogućilo stabilnost i visoke stope ekonomskog rasta. Autori rada polemišu da je stupanje u te organizacije predstavljalo potvrdu evropskog identiteta, ali i bezbednosnu potrebu, usmereno ka trajnom odvraćanju Rusije od upliva u svoje poslove. Prilikom analize dva petogodišnja strateška dokumenta spoljne politike Poljske uočen je nesklad između učešća u integrativnim procesima, gde Varšava selektivno pristupa domenu evrointegracija dok ujedno produbljuje evroatlantske procese. Rad nastoji da pokaže da Varšava međuvladinim metodom odlučivanja pokušava da uveća uticaj u regionu i ograniči uticaj Rusije kao strateškog rivala koji želi da povrati svoju regionalnu dominaciju. Deluje da su aktuelni politički odnosi Moskve i Varšave vođeni logikom teorije igara, gde svaka od njih unapređenje regionalnog uticaja percipira kao neophodnost radi poboljšanja međunarodnog statusa i bezbednosti. Imajući u vidu dugogodišnju pozicioniranost Poljske u pomenutim organizacijama i unazađivanje odnosa evroatlantske zajednice sa Rusijom, iz aktuelnog konteksta deluje da bi Varšava mogla da bude jedan od “problematičnih” činilaca u domenu normalizacije odnosa Zapada sa Moskvom.

Autor će u radu analizirati različita određenja moći u političkoj teoriji kroz prizmu problematike konverzije moći kao kapaciteta u relacionu moć. Rad će pokušati da odgovori na pitanja poput: „da li je neispoljena moć uopšte moć?“; „kako izmeriti iskorišćenost kapaciteta za moć“; „postoje li univerzalne strategije konverzije moći? Neophodna je problematizacija samog pojma moći koji je uglavnom uziman kao zadat bez pravog uvida u njegovu suštinu. Postojeće teorijske aporije oko suštine i obuhvata pojma moći u politici, autor će pokušati da nadiđe detaljnom obradom kategorija moći i izdvajanjem najadekvatnijeg shvatanja kao postamenta ovog pada. Iako su teoretičari politike do sada bili vrlo aktivni u analiziranju moći, sile, nasilja, vlasti i drugih srodnih pojmova, nisu mnogo odmakli u razumevanju fenomena konverzije potencijalne u realizirajuću moć. Čini se, uz par izuzetaka, da do sada nije mnogo rečeno na temu strategija konverzije moći u (međunarodnoj) politici. U radu he biti reči o takvim strategijama (ne)upotrebe „tvrdog“ i „mekog“ vida moći, uz analizu relativno novog koncepta „pametne“ moći. Autor će pokušati da iznedri odgovore na pitanja koja zadaju navedeni fenomeni ili makar utvrdi kurs i pravi put u traganju za istim. Cilj rada se ogledau davanju „naočara“ kroz koje će pogled na politiku, gde je moć centralna kategorija, biti daleko jasniji.

Autor analizira domete i ograničenja teorije i strategije nuklearnog odvraćanja. U prvom delu, bavi se koncep­tualizacijom i uslovima važenja teorije. Modifikacijom koncepta racionalnosti i uvođenjem novog pojma “konstruisane racionalnosti”, autor pokušava da premosti brojne teorijske aporije. Drugi deo rada prezentuje pravce mišljenja na polju nuklearnog odvraćanja kao i predloge praktičnih politika proisteklih iz osnovnih stavova o pro­blemu. U trećem delu eklektičkom metodom kombinovanja teorijskog koncepta i empirijskih nalaza, autor pokuša­va da uvidi u kojim slučajevima nuklearno odvraćanje funkcioniše. Cilj rada ogleda se u preispitivanju i nadgradnji postojećeg znanja o nuklearnom odvraćanju kroz otkrivanje njegovog pravog mesta na skali od “stvarnosti do iluzije”.