Ankica Simona N. Kovačević

Zasnovana na humanoj ideji, inkluzija predstavlja aktivnosti individue i društva zarad aktivnog uključivanja marginalizovanih/ vulnerabilnih grupa u život zajednice na svim nivoima. Inkluzija, kao proces trajnih promena, polazi od pretpostavke promovisanja, zagovaranja i obezbeđivanja jednakosti u svetu koji se menja. Cilj ovog rada jeste da primenom analize sadržaja relevantne literature, kao i kvalitativnim terenskim istraživanjem (metodom polustrukturisanog intervjua) prikaže sa kojim se izazovima deca sa smetnjama u razvoju susreću u svakodnevnom životu. U radu se elaborira prihvaćenost deteta unutar vršnjačke grupe sa posebnim osvrtom na segmente: socijalne prihvaćenosti, podrške, uključenosti, napredovanja i samostalnosti. Rezultati istraživanja pokazuju da su izazovi i teškoće sa kojima se deca sa smetnjama u razvoju susreću u praksi indirektno povezani sa sistemskom podrškom koja im se pruža od strane institucija. Ukoliko i postoje barijere u interakciji sa društvenim okruženjem one su uslovljene nedostatkom inkluzivne kulture, nedovoljno razvijenim ili nedostupnim uslugama za podršku dodatnim potrebama deteta i neinformisanošću šireg okruženja kao glavnim kočnicama u razvoju inkluzivne prakse.

Porodica dece sa smetnjama u razvoju ima ključnu ulogu u zadovoljavanju životnih potreba deteta i glavni su agens njihove inkluzije u društvo. Kako bi nesmetano obavljala ove funkcije, očuvala kvalitet života i sprečila nastajanje socijalne isključenosti, porodici je neophodna društvena podrška. Cilj ovog rada jeste da kroz analizu sadržaja relevantne zakonske regulative i raspoložive literature da uvid u nivoe i oblike koji se obezbeđuju ovim porodicama kroz pružanje formalne podrške. Analiza se odnosila na specifičnosti usluga socijalne zaštite i materijalnu podršku koje su predstavljene u tri koraka: praktični, finansijski i emocionalni. Rezultati analize ukazuju da porodica nije u dovoljnoj meri osnažena i tretirana kao potencijal koji čini temelj u uspostavljanju inkluzivnih vrednosti i društva. Podsticaj za pronalaženje kapaciteta i mehanizama da porodica bude produktivan faktor ogleda se u uspostavljanju organizovane, standardizovane, sistemske i blagovremene institucionalne podrške.

Porodična sredina predstavlja najpogodnije mesto za podsticanje razvoja, zadovoljavanje potreba i socijalnu inkluziju dece sa smetnjama u razvoju. Kako porodica čini deo društvenog sistema neminovno je uslovljena sredinskim faktorima koji utiču na sposobnost porodice da odgovori i obezbedi ostvarivanje dečjih prava. Predmet rada sastoji se u ukazivanju da koncept jednakih mogućnosti za decu sa smetnjama u razvoju nije stvar porodice, niti zagarantovanih prava, već izgradnja odgovornog društvenog sistema sposobnog da kroz političke, ekonomske i socijalne kapacitete omogući njihovu socijalnu inkluziju. Cilj rada je da ukaže na značaj funkcionalnog odnosa i saradnje porodice deteta sa smetnjama u razvoju i interresorne komisije kao važnog prediktora detetove socijalne inkluzije. Posebna pažnja posvećena je značaju Brofenbrenerove teorije ekologije ljudskog razvoja za razumevanje porodice kao konstrukta koji nije moguće izdvojiti iz društvenog konteksta.