Ana Knežević Bojović

U radu je sadržana kvalitativna i kvantitativna analiza važnih pokazatelja koji se odnose na usklađenost propisa Srbije sa pravnim tekovinama Evropske unije. Rad analizira opšti regulatorni okvir u postupku usvajanja propisa i regulatorni okvir koji se odnosi na proces pridruživanja. Polazna teza je da pridruživanje doprinosi fragmentaciji i može da kompromituje pitanje dobrog upravljanja. Imajući u vidu tu činjenicu, poseban značaj dobija sistemski odgovor za prevazilaženje fragmentacije. Srbija ima razvijene institucionalne i regulatorne mehanizme koji mogu pomoći u prevazilaženju ovih problema, ali se oni ne primenjuju u dovoljnoj meri i treba ih jačati. Posebno se ukazuje na značaj analize efekata propisa, izradu tabela usklađenosti i jačanje uloge Republičkog sekretarijata za javne politike.

Uspostavljanje vladavine prava jedan je od osnovnih kriterijuma koje kandidati za članstvo moraju da ispune na putu pridruživanja Evropskoj uniji, a uvođenjem ovog kriterijuma Evropska unija je stavila politiku spoljnog uslovljavanja u sam centar procesa proširenja. Za uspostavljanje vladavine prava od posebnog je značaja postojanje funkcionalnog pravosudnog sistema i delotvorna borba protiv korupcije, te poštovanje osnovnih prava kako u propisima, tako i praksi. Za postojanje funkcionalnog pravosuđa neophodno je nezavisno, nepristrasno i stručno pravosuđe; nezavisnost pravosuđa se osim na institucionalnom, ostvaruje i na personalnom planu jer samo sudije koje se odlikuju visokim nivoom stručnosti mogu profesionalno i nezavisno da obavljaju svoju funkciju. Stručnost i posledično nezavisnost sudija izgrađuje se i osnažuje pomoću stalne obuke sudija. Kreiranje obrazovne politike institucija koje su odgovorne za obuku sudija stoga je od ključnog značaja za ostvarenje vladavine prava. U radu autorke ispituju u kojoj meri je ovaj zadatak podložan politici spoljnog uslovljavanja u okviru procesa pridruživanja Evropskoj uniji. U radu autorke, koristeći uporednopravni metod, ispituju međunarodne standarde koji se odnose na obuku sudija, čije poštovanje treba obezbediti u praksi u Srbiji. Autorke potom ukazuju na dosadašnje iskustvo i praksu u Srbiji u oblasti obuke sudija i put od osnivanja Pravosudnog centra do uspostavljanja Pravosudne akademije. Normativnim metodom autorke analiziraju nadležnosti organa Pravosudne akademije i najviših tela pravosudne vlasti – Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca – u kreiranju obrazovne politike Pravosudne akademije. Analizirajući, sa druge strane obaveze koje su Akcionim planom za Poglavlje 23 propisane Pravosudnoj akademiji, autorke ukazuju na neočekivani uticaj procesa pridruživanja na obrazovnu politiku i obuku sudija i tužilaca u Srbiji, i ograničenja koja iz njih proističu, i ukazuju na mogući način njihovog prevazilaženja.

U savremenom parlamentarnom razvoju postoji tendencija izmeštanja težišta parlamentarnog rada iz plenuma u radna tela parlamenta. Istovremeno je u uporednom pravu vidljiva tendencija uspostavljanja mehanizama javno-privatnog dijaloga sa ciljem unapređenja procesa kreiranja javnih politika i usvajanja zakonskih rešenja kojima se podstiče ekonomski razvoj. U radu se ispituje početna hipoteza da Ekonomski kokus Narodne skupštine predstavlja delotvoran mehanizam javno-privatnog dijaloga usmeren na unapređenje pravnog okvira za privredni razvoj, koji je u skladu sa savremenim tendencijama parlamentarnog razvoja. Primenom kvalitativne i kvantitativne analize rada i rezultata Ekonomskog kokusa, kao i razmatranjem njegovog nastanka i razvoja, autori dokazuju da ovo iako mlado telo, beleži značajne rezultate i ispoljava obe tendencije u svom radu. Utvrđujući zašto i po čemu se Kokus razlikuje od drugih radnih grupa i tela i šta ga odlikuje, identifikuju one novine i poboljšanja u pravnom okviru poslovanja koje je inicirao ovaj kokus. Precizno iskazano, rad pokazuje da je u 85,51% slučajeva Narodna skupština prihvatila amandmane koje su podneli članovi Ekonomskog kokusa.