Александар Раковић

Рад путем анализе и упоређивања елемената и симбола државности Краљевине Србије, Републике Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине показује да су, после распада социјалистичке Југославије, Република Српска и Република Српска Крајина обновиле идентитет државности Краљевине Србије знатно пре Републике Србије. С тим у вези, рад показује да данас и Република Србија и Република Српска носе идентитет државности Србије па је стога логично да буду уједињене у јединствену Србију.

Рад путем анализе светогорског модела и односа Свете Горе према Грчкој и Васељенској патријаршији показује да би истоветно или слично решење за српске цркве и манастире на Косову и Метохији било непримењиво, па чак и веома штетно за Српску православну цркву, Републику Србију и српски народ уколико би такав модел био наметнут.

Рад /на основу неких карактеристичних примера/ приказује како је Римокатоличка црква (Ватикан), са спољним агресорима и домаћим помагачима – посебно Црквом у Хрвата, хрватским правашима и њиховим дериватима – ковала планове, нарушавала, угрожавала и/или разбијала, привремено или трајно: 1. државност Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе; 2. државност Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије, социјалистичке Југославије и Савезне Републике Југославије; 3. државност Републике Србије на Косову и Метохији и државност Републике Српске.

Рад путем анализе основних критеријума, елемената и симбола државности показује да не постоји континуитет између државности Краљевине Црне Горе и државности данашње Црне Горе. Наиме, историјска Црна Гора под влашћу династије Петровић Његош по карактеру је била изричито српска. С друге стране, владајућа елита данашње Црне Горе одбацила је споне са историјском српском државношћу Црне Горе. Стога су државност Краљевине Црне Горе и државност данашње Црне Горе две сасвим различите државности.

Руска државна политика од 2006. до 2017. није показала да се најбоље сналази када је реч о приликама у Црној Гори и стратешким проценама како ову републику придобити за савезника пре и после сецесије Црне Горе из заједничке државе са Србијом. Намере да се режим Мила Ђукановића у посматраном временском оквиру привуче Русији путем политичке подршке и крупних инвестиција није уродио плодом. Насупрот томе, црногорске власти су уложени руски новац користиле против српских и руских националних интереса, а врхунац представљаулазак Црне Горе у НАТО пакт. Руска дипломатија је изричито вербално, али пасивно могуће и декларативно пружала отпор уласку Црне Горе у НАТО пакт.