Рајко Петровић

Географски положај Републике Србије, њена историја, као и припадање региону Југоисточне Европе, стављају је у незавидан положај када су у питању војни и невојни изазови, ризици и претње безбедности државе. Једне од таквих претњи представљају и сепаратистичке тежње у Републици Србији које су у потпуности испољене на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија, а које се у различитим облицима појављују и у осталим деловима Републике Србије. Основни циљ рада јесте стварање модела којим ће се на једном месту идентификовати сепаратистичке тежње на територији Републике Србије, утврдити њихов интензитет, као и разрадити кључни узроци и последице, али и изложити потенцијална решења.

Применом Методе идентификације сепаратистичких тежњи (МИСТ) утврђене су две кључне сепаратистичке тежње, од којих је бошњачки сепаратизам у Рашко–полимској области (тзв. Санџак) у раној фази развоја ка (не)оружаном отпору, док је албански сепаратизам у тзв. „Прешевској долини“ у касној фази (не)оружаног отпора са тенденцијом преласка на стварање паралелних безбедносних институција и захтевања међународног признања или одређеног вида специјалног статуса. Поред наведеног, анализиран је и војвођански фактор, где је утврђено да исти има потенцијал преливања ка фази стварања идентитета, што потенцијално представља рану фазу сепаратистичког деловања.

На крају рада предложени су и одређени начини борбе Републике Србије против сепаратистичких тежњи. Поменута решења су само нека од кључних који би, по процени аутора заснованој на примени МИСТ–а, имала највећи утицај на решење сепаратистичких деловања.

За стварање свеобухватног решења неопходан је заједнички наступ свих институција Републике Србије, међународне заједнице, политичка воља, као и воља становништва која у доста случајева зависи од воље политичких лидера различитих заједница. У супротном, кризни региони Републике Србије ће и даље остати подложни инструментализацији и злоупотреби од стране, како домаћих политичких актера, тако и великих сила.

Предмет истраживања овог рада представља анализа улоге коју је фухимористички режим у Перуу, односно владавина Алберта Фухиморија у тој латиноамеричкој земљи од 1990. до 2000. године, имала у сузбијању деловања левичарских, односно марксистичко-лењинистичких герилских група Сендеро Луминосо и Револуционарног покрета Тупак Амару, а које су представљале главну безбедносну претњу на посматраном простору од 1980-их до 2000. године. Полазна претпоставка је да је фухимористички режим, због свог ауторитарног карактера, имао веће успехе у борби против герилске групе Сендеро Луминосо и Револуционарног покрета Тупак Амару него што је то случај са демократским режимoм пре њега, превасходно због веће употребе насиља и бруталних метода сузбијања герилског деловања. Резултати истраживања показали су да су управо у периоду 1990-их постигнути највећи успеси државе у борби против посматраних герилских група, о чему, између осталог, сведоче и хапшење лидера Сендеро Луминоса Абимаела Гусмана (Abimael Guzmán) 1992. године и потпуна неутрализација Револуционарног покрета Тупак Амару 1997. године. Закључак истраживања јесте да је посматрани случај још један од показатеља да ауторитарни режими, склонији насиљу и мање заинтересовани за људска права и слободе, имају тенденцију да брже и ефикасније решавају безбедносне проблеме попут деловања герилских група, али и да безбедносни ризици везани за активности Сендеро Луминоса у Перуу још увек постоје, премда су далеко мањи неголи пре 2000-их. У истраживању смо се користили историјском методом, методом студије случаја и компаративном анализом.

Предмет истраживања овог рада јесте анализа историје шпанске републиканске мисли, имплементације концепта Републике Шпаније у пракси, те савремених погледа у шпанској политичкој и друштвеној јавности на ту проблематику. Циљ истраживања јесте да, не само опишемо различите фазе шпанског републиканизма у виду Прве и Друге Шпанске Републике и њихових представника, већ и да покушамо да дамо одговор на питање да ли је у догледно време могуће очекивати трансформацију Шпаније из монархије у републику по трећи пут у њеној историји. Наша полазна хипотеза била је да је историјско искуство показало да је републикански уређена Шпанија ,,немогућа мисиja” због снажног ројалистичког и римокатоличког духа исте. Резултати истраживања указују на и даље значајну позицију монархије унутар шпанског политичког система, на мале изгледе да у ближој будућности дође до проглашења ,,Треће Шпанске Републике”, али и на то да је дебата око облика владавине у Шпанији и даље врло жива и да као таква има утицаја на политичка збивања у тој земљи. Током истраживања користили смо се историјском методом и методом компаративне анализе.

Предмет истраживања представља анализа три сродна, али различита теоријска појма – региона, регионализације и регионалне државе, с обзиром да се у практичној, па чак и научној употреби, они неретко погрешно употребљавају или чак поистовећују. Циљ истраживања је, дакле, не само објашњење садржајних и суштинских разлика између њих, већ и раслојавање истих у различите подврсте, указујући на то да су и регион и регионализација и регионална држава вишезначне одреднице. Резултати истраживања показују да постоје различите класификације и тачке гледишта везане за ове теоријске појмове, посебно када је реч о моделу регионалне државе, односно његовој природи и примерима исте у пракси. Закључно, истичемо да у последњих десетак година српској политикологији и правним наукама недостају научне монографије и чланци посвећени овој тематици, а што је у раскораку са објективним потребама наше науке с обзиром на њихов практични значај у Србији у условима израженог неравномерног регионалног развоја. У истраживању смо се користили методом анализе садржаја, компаративном методом и методом студије случаја.

Предмет истраживања овог рада јесу политички односи између две географски удаљене земаље Србије и Португалије, на почетку 21. века, односно у прецизно дефинисаном временском периоду од 2001. до 2022. године. Полазна претпоставка јесте да Србија и Португалија, упркос чињеници да су званичне дипломатске односе успоставиле још крајем 19. века, данас немају довољно развијене политичке везе, превасходно због обостраног недостатка интереса за њихово развијање. Циљеви истраживања усмерени су ка испитивању степена развоја и квалитета политичких односа две земље субјективних и објективних препрека за њихово остваривање, али и перспектива и могућности за њихово подизање на виши ниво у будућности. Резултати истраживања потврдили су полазну хипотезу, доприносећи истовремено изучавању односа Србије и Португалије у смислу систематизације и дескрипције до сада постигнутог у тој области. Закључак који се намеће јесте да се, због односа Португалије према питању независности тзв. Косова, односи ове земље са Србијом тешко могу оценити као добри, као и да се у будуће могу очекивати ограничени помаци у оквирима економске сарадње између двеју земаља у контексту наставка евроинтеграционих процеса у Србији, али не и у области политичких односа. Током истраживања користили смо се историјском методом, методом студије случаја, методом анализе и компаративном методом.

Предмет истраживања овог рада јесте анализа искустава региона Каталоније при покушају проглашења независности од Шпаније 2017. године и извођење одређених запажања и закључака који би се могли пренети и на напоре Републике Српске да се отцепи од Босне и Херцеговине. Циљ истраживања јесте најпре указивање на то да је у случају недоследног поштовања међународног права и његовог произвољног тумачења сваки покушај стварања нове независне државе случај за себе, као и на то да пресудну улогу у таквим процесима имају геополитички интереси великих сила, а не расположиви ресурси или аргументи на страни побуњеног дела већ постојеће међународно признате државе. Резултати истраживања указују на то да је, упркос постојању географских, историјских, културолошких, религијских, политичких и правних разлика између Каталоније и Републике Српске, могуће пронаћи одређене законитости примењиве на све европске регионе који желе да стекну независност и пуно међународно признање, укључујући и саму Републику Српску. Као закључак истраживања намеће се теза да је стварање нових суверених и међународно признатих држава на тлу Европе могуће само у епохама великих глобалних политичких промена и реконфигурације односа снага између великих сила. У истраживању смо користили историјску методу, методу студије случаја и методу компаративне анализе.

Предмет истраживања овог рада јесу политички односи између Србије и Црне Горе од распада Државне заједнице Србије и Црне Горе 2006. године до 2021. године. Након референдума на коме Црна Гора тесном већином стиче независност политички односи између некада две блиске земље у годинама које су уследиле постајали су све тежи и оптерећенији – од питања положаја српског народа, језика и писма и Српске православне цркве у Црној Гори, преко признања тзв. независности Косова од стране званичне Подгорице 2008. године и наводног државног удара у Црној Гори координисаног од стране званичног Београда 2016. године, па све до избијања литија 2019. године и промене власти у Црној Гори 2020. године и улоге Србије у њима. Циљ истраживања јесте да се дубинском политиколошком анализом прикаже пресек најважнијих елемената српско-црногорских односа током већег дела 21. века, те укаже на изазове у оквиру истих, али и на могућа поља сарадње. Резултати истраживања показали су да је период владавине Демократске партије социјалиста од 2006. до 2020. године обележен најлошијим односима две земље у историји и крајње непријатељским односом Црне Горе према Србији, али и да од 2020. године, упркос још увек бројним нерешеним проблемима, постоји знатно више простора за добросуседске односе и партнерску сарадњу. Закључак је да су Црна Гора и Србија историјски, културолошки и економски толико повезане да је дугорочно гледано будућност Црне Горе незамислива без тесне сарадње са Србијом по свим питањима. У истраживању смо користили историјску методу, методу анализе и компаративну методу.

Црна Гора, иако спада у мале државе по величини и броју становника, је мултинационална држава. Поред најбројније црногорске нације, у Црној Гори живи значајан број припадника српске, а затим и бошњачке и албанске нације. Постојећи облик државног уређења Црне Горе као унитарне републике у коме нема места националном (колективном) принципу расподеле власти и учешћа у јавној администрацији, већ се све своди на грађански принцип не одражава реално стање и потребе свих нација у њој. Предмет овог истраживања јесу институционалне могућности за превазилажење постојећих међунационалних тензија у Црној Гори. Циљ рада је да најпре објасни постојећи уставно–политички систем Црне Горе, затим да анализира интересе и главне захтеве различитих нација у њој, те да укаже на могућа решења која би била прихватљива за све стране, попут признања конститутивности одређеним или свим нацијама, увођења дводомне скупштине, стварања аутономних покрајина или пак федерализације земље. Резултати овог истраживачког рада указују на то да је Црна Гора, с обзиром на њен мултинационални карактер, дугорочно неодржива као унитарна држава заснована на искључиво грађанском принципу, где закључујемо да искуства сличних земаља представљају релевантан показатељ да су и Црној Гори потребне темељне уставне и институционалне реформе. У раду ћемо се користити методом студије случаја, историјском методом и методом компаративне анализе.

У овом чланку најпрe ћемо анализирати настанак и развој либералне идеје државе, њене основне карактеристике и најзначајније ставове либералних аутора по овим питањима. Затим, анализа се креће у правцу откривања узрока настанка државе благостања као реакције на либералну државу, те ка разматрању њених основних карактеристика и теоријске анализе аутора који су присталице овог модела. Претежни део чланка је усмерен на буђење либералног погледа на државу, чија је нова снага пре свега почивала на критици државе благостања, те се излажу основне либералне критике на рачун структуре и обима делатности државе благостања као такве. Последњи део чланка је посвећен друштвеним, политичким и економским последицама либералног погледа на државу, резултатима критике државе благостања од стране либерализма, као и запажањима и закључку аутора. У раду ћемо користити историјску методу, методу анализе и методу студије случаја.

Предмет анализе овог рада су еврорегиони као специфични облици транснационалне сарадње на простору Европске уније. Током протеклих деценија, Европска унија је интензивно радила на спровођењу принципа децентрализације, односно на приближавању власти схваћене као сервисера услуга грађанима. Јачање њених регионалних капацитета један је од корака које Европска унија предузима. У том контексту треба посматрати и еврорегионе као облике сарадње између различитих европских народа. Циљ овог рада је, поред описа неких од постојећих еврорегиона и њихових предности, разумевање значаја еврорегиона за опстанак идеје о уједињеној Европи, као и посматрање истих као могуће алтернативе између два модела организације власти који се данас намећу – глобалистичког и националног. У том контексту, размотрићемо даље могућности развоја концепта еврорегиона и препреке са којима се може суочавати у будућности. У теоријском смислу, користићемо се теоријом о регионализацији и регионализму, а у погледу метода користићемо историјску методу, методу студије случаја, статистичку и компаративну методу.

Овај чланак је посвећен компаративној анализи степена локалног економског развоја појединих постсоцијалистичких европских земаља. Реч је о државама које су, након слома комунизма у њима крајем 20. века, кренуле неизвесним путем економске и политичке транзиције. Економска транзиција ка слободном и уређеном тржишту захтевала је, између осталог, адекватан локални економски развој. Различите државе су оствариле различите (не)успехе у овој области. Сходно томе, најпре ћемо утврдити шта подразумевамо под европским постсоцијалистичким земљама, те шта у литератури и пракси представља локални економски развој (ЛЕР). Након тога, објаснићемо различите концепте локалног економског развоја примењене у различитим државама - Руска Федерација, Мађарска, Пољска, Чешка Република, Румунија, Бугарска и Хрватска, као и њихове ефекте. Посебна пажња биће посвећена локалном економском развоју у Републици Србији, те изазовима са којима се наша држава у овој области суочава. Закључни део рада биће посвећен рекапитулацији кључних тврдњи и анализа изнетих у уводном и разрадном делу чланка.

Република Србија спада у ред европских држава са највећом диспропорцијом регионалног развоја својих делова. Стога је важно да држава инсистира на јачању постојећих и оснивању нових регулаторних тела која би се бавила, у оквиру својих надлежности, проблемом равномерног регионалног развоја. Једна од најважнијих институција у том домену  у Републици Србији јесте Национална агенција за регионални развој (НАРР). Сходно томе, рад ће се, најпре, усмерити на анализу појма регулаторних тела (посебно агенција), као и на анализу саме природе регулације, а затим ће у фокусу бити анализа поменуте Националне агенције за регионални развој – њене правне природе, регулаторних (и других) функција које обавља, као и разматрање њеног досадашњег рада и могућности за његово унапређење.