Институт За Политичке Студије

Добрињска 11
11000 Београд

Контакт подаци

ИНСТИТУЦИОНАЛНИ, СТРАТЕШКИ И КОНТЕКСТУАЛНИ ФАКТОРИ РАЗВОЈА ЗЕЛЕНИХ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА У СРБИЈИ

Сажетак

Рад испитује на који начин институционални (изборни) дизајн, у интеракцији са страначким стратегијама и друштвеним контекстом, обликује парламентарну афирмацију зелених политичких партија у Србији. Полазећи од савремених приступа, који развој тематски профилисаних партија не тумаче институционалним детерминизмом већ кроз међудејство структурних правила, стратешког позиционирања и друштвене мобилизације, рад анализира улогу пропорционалног изборног система као једног од доминантних фактора њихове политичке релевантности. Посебна пажња посвећена је елементима изборног инжењеринга у Србији – јединственој изборној јединици, изборном цензусу, Д’Онтовој формули и затвореним листама – и њиховим кумулативним ефектима у условима посттранзиционе партијске конкуренције. Емпиријска анализа обухвата изборне процесе и кључне реформе изборног законодавства у периоду 1990–2023. године, посебно од увођена пропорционалног изборног система 1992. године. Методологија комбинује квантитативну анализу диспропорционалности и фрагментације страначког система (Галагеров индекс и индекс ефективног броја партија) са квалитативном анализом коалиционих стратегија, процеса институционализације и контекстуалних друштвених конфликата који су омогућили политичку артикулацију зелених тема. Налази показују да пропорционални изборни систем у Србији обезбеђује структурни простор за улазак зелених политичких партија у парламент, али да њихова трајна парламентарна релевантност зависи од способности зелених актера да стратешки консолидују подршку и политички артикулишу друштвене и еколошке конфликте. Рад тиме показује да је успон зелених актера резултат интеракције институционалних правила, њихових квантитативних ефеката и стратешког деловања у специфичном друштвеном контексту.

Референце

  • Abou-Chadi, Tarik, and Werner Krause. 2020. “The Causal Effect of Radical Right Success on Mainstream Parties’ Policy Positions”. Comparative Political Studies 53 (5): 561–594. DOI: 10.1017/S0007123418000029.
  • Abou-Chadi, Tarik. 2016. “Niche Party Success and Mainstream Party Policy Shifts”. British Journal of Political Science 46 (2): 417–436. DOI: 10.1017/S0007123414000155.
  • Carter, Nick. 2007. The Politics of the Environment: Ideas, Activism, Policy, 2nd ed. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Dalton, Russell J. 2013. Citizen Politics: Public Opinion and Political Parties in Advanced Industrial Democracies, 5th ed. Washington: CQ Press.
  • Gallagher, Michael. 1991. “Proportionality, disproportionality and electoral systems”. Electoral Studies 10 (1): 33–51. DOI: 10.1016/0261-3794(91)90004-C.
  • Gallagher, Michael. 1992. “Comparing Proportional Representation Electoral Systems: Quotas, Thresholds, Paradoxes and Majoritiesˮ. British Journal of Political Science 22 (4): 469–496.
  • Inglehart, Ronald. 1997. The Silent Revolution. Princeton: Princeton University Press.
  • Kitschelt, Herbert. 1989. The logics of party formation. Ithaca:
    Cornell University Press.
  • Lucardie, Paul. 2000. “Prophets, purifiers and prolocutors: Towards a theory on the emergence of new parties.” Party Politics 6 (2): 175–185. DOI: 10.1177/1354068800006002003.
  • Muller-Rommel, Ferdinand. 2002. “The lifespan and the political performance of green parties in Western Europe”. In Green parties in national governments, eds. Ferdinand MüllerRommel and Tomas Poguntke, 1–16. London: Frank Cass.
  • Norris, Pippa. 2004. Electoral Engineering: Voting Rules and Political Behavior. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Orlović, Slaviša. 2008. Politički život Srbije (između partokratije i demokratije). Beograd: Službeni glasnik.
  • Pavlović, Jovica. 2024. “The Evolution of Environmental Parties and Green Political Movements in the Republic of Serbia”. Politička revija 79 (1): 85–102. DOI: 10.5937/pr79-48123.
  • Republička izborna komisija Republike Srbije. www.rik. parlament.gov.rs.
  • Rohrschneider, Robert, and Stephen Whitefield. 2012. The Strain of Representation. Oxford: Oxford University Press.
  • Sartori, Giovanni. 2003. Uporedni ustavni inženjering: strukture, podsticaji i ishodi. Beograd: Filip Višnjić.
  • Simić, Savo, i Nenad Spasojević. 2023. „Zeleni u političkom životu Republike Srbije: od nominalnog preko marginalnog ka izbornom akteru”. U Perspektive političkih nauka u savremenom društvu, ur. Andrea Matijević i Nenad Spasojević, 137–162. Beograd: Institut za političke studije.
  • Taagepera, Rein, and Matthew Soberg Shugart. 1989. Seats and Votes: The Effects and Determinants of Electoral Systems. New Haven and London: Yale University Press.
  • Todorović Lazić, Jelena. 2021. „Uloga zelenih partija u političkom sistemu Srbije (1990–2020)”. Srpska politička misao 28 (72): 41–57. DOI: 10.22182/spm.7222021.2.
  • Vučićević, Dušan. 2020. „Reforme izbornog sistema Srbije: ʼOd nema izmena u izbornoj godiniʼ do ʼmenjamo radi jačanja demokratijeʼ u samo nekoliko meseciˮ. U Dijalog o izborima 2020: Izborni sistem i izborno zakonodavstvo, ur. Dejan Milenković, 10–26. Beograd: Fakultet političkih nauka.
  • Vučićević, Dušan, i Milan Jovanović. 2015. „Reforma izbornog sistema u Srbiji: prepreke i perspektive”. U Teorija racionalnog izbora u Srbiji, ur. Đorđe Stojanović i Dušan Pavlović, Srpska politička misao, posebno izdanje, 87–119. DOI: 10.22182/spm.specijal2015.4.