POLITIKE VIDLЈIVOSTI: UMETNOST U JAVNOM PROSTORU

Jovan Čekić

Maja Stanković

Sažetak

Ako se pođe od Benjaminove teze da su dokumenta kulture istovremeno i dokumenta varvarstva, čini se da to najdirektnije pokazuju upravo spomenici u javnom pro­storu. Javni prostor predstavlja konstitutivni momenat politike vidljivosti iza kojeg stoji država. Sledeći benjaminovsku liniju, ova teza se može dalje problematizovati, pre svega, postavljanjem pitanja kako dokumenti varvarstva postaju dokumenti kulture i koje su to strategije maskiranja nasilja inherentne ovakvom obrtu što je polazište ovog teksta. Polazeći od shvatanja W. J. T. Mičela da je nasilje “ukodirano” u koncept i prakse umetnosti u javnom prostoru teza ovog teksta je da je to nasilje zapravo sistemsko, “normalizacija” objektivnog nasilja u procesu konstituisanja tradicije, odnosno jedne politike vidljivosti unutar dominantne realnosti neke istorijske formacije. U prilog ovoj tezi, u tekstu su analizirani radovi Benksija, Mauricija Katelana i Hansa Hakea u javnom prostoru koji se bave mapiranjem tragova sistemskog nasilja.

Reference

1. Benjamin V., Eseji, Nolit, Beograd 1974.
2. Deleuze G. i Guattari F., Tisuće platoa, Sandorf & Mizantrop, Zagreb 2013. Deleuze G., Two Regimes of Madness. Texts and Interviews 1975-1995, Semiotext(e)/Foreign Agents) 2007.
3. Evans B. and Reid J., Deleuze & Fascism: Security: War: Aesthetics, Rout­ledge
4. Šiner L., Otkrivanje umetnosti, Adresa, Novi Sad 2007.
5. J. T . Mitchell, Art and the Public Sphere, University of Chicago Press, Chi­cago and London 1992.
6. Žižek, S., O Šest pogleda sa strane, Naklada Ljevak, Zagreb 2008.